Dosla meni sinoc iznenada jedna drugarica na kafu i prekinula me u nekim ozbiljnim razmisljanjima...
Nadjosmo se u istoj prostoriji: Ja-zamisljena, energetski ispraznjena, pomalo smrknuta, i Ona, sva kao čigra.. ne moze covek da je prati.. zuji mi kroz kucu, sama kuva kafu, pali svece, gasi svece, pusta domacu muziku, pa menja na stranu, postavlja mi hiljadu pitanja na koja uopste i ne ceka odgovor…pretura mi po knjigama, kaze: daj neki ljubic.. ( a kod mene po policama svega sem klasicnih ljubavnih limunada.. ).. daj da gledam neke slike.. daj nesto.. ja lezim i blenem u plafon.. pokusavam da udjem bar malo u njen ritam.. ali jok, nemoguca misija.. Sta ti je, pa sta ti je?
-Meni nista, a sta je tebi?
-Zaljubila sam se, zar se ne vidi???
-Pa kad bi stajala na jednom mestu duze od 30 sekundi mozda bih i uspela nesto da vidim!
Ona se smeje.. smeh odzvanja kroz noc, sve do prizemlja..
-U onog Sasu?
-Ma joook bre, Sasa je proslost.. Sad je Milos!
-Blago tebi… Kad pre Sasu zapakova u proslost kad si ga upoznala pre 3 meseca? I kad se pre odljubi i ponovo zaljubi?
-Paaa, ja to tako, znas me…
-Znam te, al to i dalje ne daje odgovor na pitanje: kako ti to uspeva?
Ona cuti… gledam je kraickom oka, deluje mi da se zamislila… cutim i pustam je da misli, bar je mirna, i ne skace kao histericni skakavac po sobi…
-Znas…
Isteklo je mojih 5 minuta mira i tisine… ustajem i ustremljujem se kao grabljivica na soljicu sa kafom..
-…posle onoga sa Vladom, ja sam jednostavno tako resila.. Nema vise dugih veza.. nema bespotrebnog vezivanja.. nema roditelja i rodbine.. nema zajednickih prijatelja.. Postojim Ja.. I postoji On.. postojimo i Mi u onim trenucima kad smo zajedno..
Opet se zamislila, kao da meri tezinu svojih upravo izgovorenih reci..
- Dobra ti je ta taktika.. mada ne znam dokle ces moci njome da se sluzis.. samo jedno mi nije jasno, kako sebe prevaris?
-Ma ne znam, mnogo me pitas.. tako je kako je.. Necu vise da me boli i to je to. Spakovala sam bol u kutiju i sklonila ga.. I sad mi je super.. Niko me ne povredjuje jer im ne dam priliku.. cim neko pocne da me smara ja ‘vatam maglu i trazim drugog..
-Sestro slatka, koliko li si tako oziljaka sama sebi nanela a ni ne shvatas… a taj bol sto si kao sklonila i dalje te jede, potmulo i uporno, dok ti mislis da je kutija zapecacena i da si time resila stvar…
- A sta je trebalo? Da me sve to ubije? Da se pustim i potonem? Moj svet se srusio, kada je on otisao.. ma koliko ta fraza izlizana bila… Sad sam ja ta koja odlazi..
Gledam je i vidim da sva ta njena hiperaktivnost nije odraz iskrene zaljubljenosti.. Ona nije poletna, ona je besna.. nije opustena, vec u grcu.. ne oseca, vec racuna.. sva, od glave do pete obucena u strah od toga da se slucajno ponovo nezaljubi..
- Cuj, pa nema niceg loseg u onoj: cuti i boluj... ali i plivaj.. u suprotnom - tones… a sto se tice kutije za bol.. pa sad.. to je samo varka, kojoj cesto podlezemo kada smo povredjeni.. Ubedimo sebe da imamo moc da prekinemo da osecamo nesto.. a cinjenica je da nam je bol potreban isto kao i ljubav.. poenta je samo u shvatanju i prihvatanju.. jer iz bola se mnogo uci.. I te lekcije su neprocenjive. Kako bismo znali da je prisustvo ljubavi u zivotu bas toliko lepo ako bar jednom nismo iskusili bol kada ljubavi nema?...
I tako mi razvezasmo pricu do kasno u noc..
Na odlasku sam primetila da je nekako mirnija.. stalozenija.. Nekome je priznala svoje strahove.. Valjda je to dobar pocetak na putu ka oslobadjanju od istih..
Svima vam je sigurno poznat onaj umirujuci osecaj nadolazeceg svitanja kada se nadjete budni, sami i tuzni u najtamnijem predelu noci.. cinjenica da postoji suprotnost potpunoj tami utesna je i podstice nas da izdrzimo.. Zamislite samo na trenutak koliko bi bilo strasno da je nema.. Zato, iz tuge i bola ucite, iz srece i ljubavi rastite...
[ Generalna
]
16 Maj, 2013 21:50
[ Generalna
]
10 Maj, 2013 18:36
Danima me drzi onaj osecaj kad vam je Srce ljuto na vas i vi na njega, pa se ono divljacki otima u zelji da se od vas odvoji jer ste ga povredili sumnjom, osudom, prekorom...
-kao vuk uhvacen u metalnu, ostru zamku...
-kao riba na udici, koja visi tik iznad vode, dovoljno blizu da shvati sta za nju ta voda znaci, a opet dovoljno daleko da bi je to saznanje spasilo...
-kao dete koje na silu pokusavate da uterate u kucu bas u trenutku kad se ono najlepse zaigralo...
-kao davljenik koji izbezumljeno guta vazduh i time samo pogorsava svoje stanje i smanjuje svoje sanse, umesto da ga udahne lagano i tako pomogne sebi...
-kao sto se otima ptica kad joj krila prekrijete sakama, guseci tako prirodu njenog postojanja i uskracujuci joj mogucnost da poleti i pokaze vam da je, ma koliko mala bila, u nekim stvarima ipak mocnija od vas...
Eto, tako nekako....
I od svega toga nemate mira...i svasta vam pada na pamet...
i mozgate a nista vam nema smisla..
i ratujete a zapravo i niste raspolozeni za ratovanje..
i durite se svom liku u ogledalu, kao nevaljalo, razmazeno dete kad ne istera po svom..
a ni Srce ne popusta, tvrdoglavo brani svoje pravo da veruje i voli...
Pa se onda, u tu borbu izmedju Razuma i Srca umesaju Vera i Nada, kao dve matore, mudre tetke, pa zasednu sa strane, prekrste noge i zauzmu svoj stav, nabacujuci pritom prekorne izraze na lica...
a vi biste najradije da pobegnete iz te zbrke.. ali znate da nemate kud... pa pomirljivo sednete na pod sacinjen od svih vasih ideala, reseni da jos jednom date sve od sebe zarad pomirenja sa sopstvenim Srcem.. jer bez svega mozda jos i mozete.. ali bez njega uz vas - niti znate, niti zelite da koracate kroz zivot...
