"..Groblje je delovalo pusto, iako mi se cinilo da u daljini
cujem korake.. Provukle smo se kroz rupu na ogradi, prošle uzanim zemljanim puteljkom
izmedju grobova i izbile na glavnu betoniranu stazu. Česma ispred nas curkala
je, dobujući kapima po plasticnoj flasi koji je neko tu ostavio.. Sandra je
grabila stazom, sigurno i bez truncice straha, a ja sam je cutke pratila. Razmisljala
sam sta bismo uopste mogle da trazimo ovde u ponoć i da li je sa Sandrom sve u
redu,jer na momente mi je delovala kao
da ju je zdrav razum napustio.. Jurila je ko bez glave ka Brankinom grobu
skrenuvši na jednu sporednu stazu.
Zastala sam na trenutak, jer tamo u daljini, naziralo se
stablo starog hrasta kraj koga je bila grobnica u kojoj su sahranjeni moji
voljeni, deda i baba… Uhvatila sam u šaku drveni krstic koji mi je visio oko
vrata, zatvorila oci i poslala jedan poljubac ka “njima”.
Pade mi na pamet kako bi me baba sigurno pošteno izgrdila da
me vidi tu u to gluvo doba! Ta pomisao naterala mi je slabašni osmeh na lice..
-Ajde! Dodji! – trže me Sandrin glas koji je svojom
snagom narusio spokojstvo noći.
Jato ptica uznemireno njenim povikom, zagrakta sa jednog
drveta kom je kasna jesen vec pobrala svo lisće, pa uzjoginjenim lepetom krila nesta
u mraku.
“Evo, evo” progundjah sebi u bradu pa potrčah tom sporednom stazom uzbrdo, ka
njoj.
Tamo me je docekao neobičan prizor..
Sandra je vec bila upalila sveću, i nesto je šaputala, čela naslonjenog
na Brankinu sliku. Ali nije me to iznenadilo. Ono sto mi je privuklo pažnju bio
je čudan izgled grobnice i spomenika.. Nešto tu nije bilo u redu.. Odjednom sam
se naježila od korena kose pa sve do peta…
Jedna strana grobnice od belog mermera bila je potpuno čista,
kao da ju je, jos koliko juče neko pažljivo oprao, i to je bila ona strana na
kojoj je ležala Branka. Secam se da su je tu spustili, na Sandrino
insistiranje.. zapamtila sam taj detalj jer mi je bilo neobično što je toliko
zahtevala da kovčeg sa Brankinim telom kako znaju i umeju postave baš na tu
stranu prostrane porodične grobnice.
Cvece u mermernoj vazni bilo je svaze..
Ali ona druga strana grobnice, na kojoj je ležao Milovan,
Sandrin otac, bila je sroz zapuštena. Njegov lik se više nije mogao nazreti na
fotografiji, a debeli sloj prašine, blata i mrtvog lišća potpuno je prekrivao
bele mermerne ploče. Zaključila sam da od Brankine sahrane ni jednom nije
očistila celu grobnicu, već samo jednu polovinu.. Drhtavom rukom zahvatila sam
gomilu lisća sa namerom da je odnesem do kante za smeće, ali Sandrin iznenadni krik
me je u trenutku potpuno paralisao! - NE!! Da se nisi usudila da čistis
grob tog prokletnika! Zabranjujem ti! – urlala je, a onda drhtavim šakama
prekrila usta da zaustavi jecaje.
Bol! Bes! I jos neko jezivo, meni potpuno strano osećanje
prolilo se iz nje… Oduvek sam znala da postoji “to nesto” o čemu Sandra
tvrdoglavo ćuti sve ove godine, naslućivala sam da je vezano za njenog oca, ali
ona nije želela o tome da priča, a ja sam joj obećala da neću zapitkivati već
strpljivo čekati trenutak kada će sama poželeti to da podeli sa mnom.. Taj
trenutak je po svemu sudeći došao.. Prišala sam joj, predhodno ispustivši ono lišće koje sam do
tog trenutka očajnički stezala u šaci.. Pogledala sam je u oči i shvatila da se
otvorila.. da će me ove noći pustiti da zaronim u sve njene ponore…"
"..Jedne sive subotnje večeri,
mučila sam muku sa glavoboljom pred kišu i ništa mi nije držalo pažnju, ni
knjiga, ni film na tv-u pa sam rešila da legnem ranije. Bas u trenutku kad sam
pritiskom na crveno dugme daljinskog upravljača “zaustavila” Hju Granta u nameri
da poljubi Dzuliju Roberts, zazvonio mi je mobilni telefon. Bacih pogled na
zidni sat. 23:48h.. Hmm, ko li je ovako kasno? Lenjo protegnuh ruku ka stolu da
dohvatim telefon koji je neumorno zvonio. SANDRA :) - pisalo je na ekranu.
-
Ej, otkud ti ovako kasno? Jesi li dobro? – upitah zabrinuto
Sa druge strane čuo se šum, ulicna sirena i nakon par dugih trenutaka Sandrin
tih, isprekidan šapat:
-U taksiju sam,
ispred tvoje zgrade. Mozes li da podjes sa mnom na jedno mesto? Potrebno mi je
tvoje prisustvo.
Nešto u njenom glasu nateralo
me je da se naježim, i grlo mi se u momentu osušilo. Proslo je 3 meseca od teta
Brankine sahrane, i Sandra je odavala utisak da uspeva da izadje na kraj sa
svojom tugom, iako sam ponekad, kad misli da je niko ne gleda, u njenim očima
hvatala neku tamnu senku bola, koja joj je divljala u pogledu. Posle 10 sekundi
sam se sabrala i odagnala jezu.
-Naravno! Daj mi 5
minuta da se obučem. Gde idemo?
-Samo sidji, molim
te.. – prošaputala je prekidajući vezu
Uletela sam u čizme poskakujuci
ka kupatilu u pokušaju da ih navučem preko farmerki. Brzim potezima prošla sam četkom kroz kosu i sa police kraj ogledala uzela gumicu da je pokupim u
rep. Zgrabila sam tašnu i jaknu sa čiviluka pa žurno izašla iz stana. Dok se lift
spustao ka prizemlju neki neprijatan grč stvarao mi se u stomaku. Taksi je čekao. Crvena Dacia Logan caklila se pod svetlom uličnih svetiljki.. Spazih
Sandrin lik kroz staklo. Gledala je u šake koje je stiskala u krilu. Udahnula
sam duboko, otvorila vrata automobila i sela na zadnje sediste kraj nje. Nije
me pogledala. Po tome sam znala da plače. Prebacila
sam joj ruku preko ramena i nežno je privukla u zagrljaj. Glasno je zajecala
zagnjurivsi mokro lice u moj vrat.
Taksi je besumno kliznuo niz ulicu. Vozac je
znao gde treba da vozi posto nas ništa nije pitao. Iz zvučnika su dopirali
zvuci divne balade. Šade je steno pevala o ljubavi koja nije obična.. Prešli smo
Plavi most, i svetla iz zgrada Medakovićevog naselja treperela su kao zvezde u
mračnoj noći. Pitala sam se gde smo se uputile u ovo doba?! Sandrini jecaji su
zamrli i ona je ćutke gledala nekud u noć, glave naslonjene na moje rame. Kola
skrenuše sa glavne u jednu malu, slabo osvetljenu ulicu. Odjednom sam shvatila
gde smo uputile! Na groblje! Jeza mi se rasu niz kičmu kao mlaz hladne vode.
-Gospodjice, jeste
li ovde hteli da izadjete ili da vozim još? – upita taksista tražeći Sandrin
lik u retrovizoru
-Ovde ćemo izaći.
Hvala. – promrmlja ona vadeci novčanik da plati voznju.
-Sta ćemo ovde?!?
– zabezeknuto sam pitala dok se taksi udaljavao – Molim te reci mi da ne idemo
na groblje u ovo doba!?!
-Ćuti, ne paniči..
Idemo da poljubim sliku moje Branke. Uzasno mi nedostaje.. – prosaputala je gutajuci
suze i povukla me preko parkinga ka donjoj kapiji groblja.
-Pa zar to nismo
mogle sutra ujutru, kao sav normalan svet? Ta kapija je sigurno zaključana sad!
– procedih kroz zube ne verujuci da je i dalje pratim
-I necemo ući
tuda. Provući ćemo se tamo, kroz ogradu!
Sva boja iz lica pobegla mi
je u pete. Gotovo sam osetila to povlačenje krvi.
-
Sandra! Necu to da radim! – negodovala sam ali sam i dalje išla za njom,
pomerajući grane drveća da mi se neka ne bi zabola u oko. Nije se osvrnula.
Uhvatila se za jednu granu da bi lakse savladala malu klizavu uzbrdicu.
-
Daj ruku! – pružila je jednu ruku ka meni držeći se drugom za metalni
stub ograde.
Cvrsto sam stisla pruzenu
ruku i u dva koraka našla sam se pored nje.
- Ti si načisto poludela! A i ja zajedno s tobom! –
rekoh streljajući je pogledom… "
