Nina je skocila sa stolice i potrcala da spreči Anu u nameri da napusti stan. Sve što se desilo i što je čula te noći nije obećavalo "srecan zavrsetak".. Morali su dobro da promisle, i hladne glave odluce kako da deluju i sta da urade.

-        Neces ti nigde! Vracaj se tamo da pojedeš sve iz tanjira! Brzopleta si, kao i puno puta do sad! Šta ćemo da uradimo kad dodjemo tamo? Šta? Da samo udjemo i kazemo tim zlikovcima: " ćao drustvo, mi došli!"  Ne budali! Ti tipovi su opasni! Treba nam PLAN! I to dooobar! – vikala je gurajuci Anu natrag u sobu

-        Ali, ti ne razumeš! Pusti me!.. Saša!.. Moram da ga izvučem! – borila se Ana sa njom, opet na ivici očaja i suza

-        Nikola, molim te, pomozi! – preklinjala je Nina

Nikola je stajao, na sred sobe, drzeci se obema šakama za glavu.. Nem od šoka i straha... Paralisan Vučkovom izdajom... Sklapao je kockice u glavi.. Poruke i pozivi upućeni na Anin broj bili su sa Vučkovog telefona... Znao je on da Vučko "ne miriše" Sašu, ali ni u najluđim snovima ne bi pomislio da bi Vuk otišao toliko daleko..  

-        Ana, urazumi se! Nina je u pravu! Sedi, i smiri se! I prestanite da se raspravljate, ne mogu da razmišljam od vaše dreke! – podviknuo je, i devojke se umiriše, i vratiše za sto, svaka u svojim mislima..

Nije bio siguran šta da urade.. Bilo je rizično, opasno i potpuno suludo da se sami upute tamo. Treba pozvati policiju.. Poznavao je nekoliko kriminalnih inspektora, sarađivao je par puta sa njima kada je bilo potrebe da se udje u trag nekim osumnjicenim likovima preko mobilnih telefona. Ali nije znao koga od tih ljudi da pozove te noći.. Nekako je bio pun sumnje prema svima, nakon otkrića da je Vučko izdao Sašu i Anu.

-        Slušajte me... Postoje dve mogućnosti da se ova zbrka objasni. Prva je ta da je Zverka uhvatio Vučka, i onda sa njegovog telefona slao poruke i zvao Anu, i ako je tako onda ga sigurno jos uvek drži tamo kao taoca, ili ona druga, ružnija ali ne i nemoguća, a to je da je Vučko u dilu sa Zverkom, i da je ovo uradio namerno, da vrati Saši neke stare "dugove"... – podelio je sa njima svoja razmišljanja

-        Kako to misliš? Pa Vuk i Saša su drugari... – Ana je bila zbunjena

-        Da, njih dvojica se dugo poznaju, puno su radili zajedno.. ne vidim razlog.. – i Nina je bila zbunjena i sluđena

-        Jeste, ali... Ima stvari koje vas dve očigledno ne znate.. Pre nekih 7-8 godina, Saša je dobio posao koji je Vučko priželjkivao za sebe.. Bila je u pitanju neka reportaža u inostranstvu, vrlo važna i velika prica koju je trebalo dobro dokumentovati fotkama i snimcima.. Vuk se svim silama trudio da ode na taj zadatak.. i svi mi, iz redakcije, mislili smo da je ta stvar gotova. Čak je i Saša bio 100% siguran da se urednik neće predomisliti..ali urednik je ne kraju, iz čista mira, doneo odluku da na taj zadatak pošalje Sašu umesto Vuka.. nije dao objašnjenje, samo saopštenje.. Svi smo se čudili toj iznenadnoj promeni, naročito Saša koji je cak i otisao da zamoli da se zadatak vrati Vuku, znajuci koliko to ovome znači, ali šef je bio neumoljiv, pa je na kraju Sale ipak otišao, odradio odličan posao i nakon toga dobio je mnogo bolji status, ne samo u našoj redakciji, već i šire.. Otvorila su mu se mnoga vrata, pljustale su poslovne ponude, dosao je u situaciju da moze da bira sta će da radi.. Pokupio je sve one povlastice koje je Vuk želeo za sebe. Ali Saša, kao što znate, nikad nije bio sebičan i zlonameran.. Imao je odrešene ruke, i kad god je bilo prilike vodio je nekoga od nas sa sobom, pružajući tako i nama priliku da dodatno zaradimo.. Zato ga mnogi vole.. Ali ne i Vučko.. On je po prirodi jako zavidan tip, duboko iskompleksiran i očajan, primetio sam to i ranije ali nisam ni sanjao da te njegove osobine imaju tolike razmere... – trudio se Nikola da im objasni

-        Ali zašto je takav? Ne razumem... Pa nije Saša kriv što je urednik promenio odluku..Tu ima još nešto, sigurno!  – Ninina ispitivačka priroda tražila je još podataka, dok je Ana samo ćutke slušala i prizivala u sećanje sve situacije u kojima je bila sa Vučkom, tragajući za nekim pokazanim znakom mržnje prema Saši koji je možda previdela...

-        Razloge za te njegove loše strane Ljuba i ja smo pronalazili u njegovoj teškoj životnoj priči.. Živeo je sa ocem, koji je bio neradnik i alkos, bez majke.. trpeo je svasta.. i na kraju pobegao i domogao se velikog grada sa samo jednom željom: da uspe! Jaooo! Sad sam se setio! Ljuba mi se od juče ne javlja! – skočio je Nikola izbezumljeno potrčavši ka kompjuteru

-        Ni nama se nije javio, a zvali smo ga i Saša i ja, pre nego što se sve desilo! – skočila je i Ana – Da nisu i njega uhvatili???

Nikola je brzim pokretima ukucavao brojeve i slova na tastaturi, prateći dešavanja na ekranu..

-        Pokusacu da ga lociram! Ako je poneo mobilni sa sobom, ne bi trebalo da bude problema.. Dajte mi par minuta mira!

Devojke se pogledase izmedju sebe i vratiše se na svoje stolice.. Anina utroba se prevrtala.. Strahovi za Sašu su se duplirali ovim novim saznanjima o Vučku i dešavanjima iz prošlosti. Gotovo je bila ubeđena da se Vuk nalazi na tom stovarištu dobrovoljno, a ne pod prisilom i to joj je stvaralo užasne slike pred očima...

Nina se nije prepustala panici, kovala je plan.. Nešto će morati da urade, da izvuku Sašu odande živog! "Samo da je još živ!" – preklinjala je u sebi...

Ana je uhvatila crnu slutnju u njenim očima..

-        Pitas se da li je još živ? – upitala je tiho.. Glas joj je drhtao, i suze su se slivale niz njene obraze, nestajući na izgriženim usnama terajući je da zažmirka od neprijatnog peckanja

-        Ma ne, mila.. nemoj da misliš crno... jak je on momak, izdržaće.. moramo biti pametni i pozitivni... – reče Nina prišavši da zagrli drugaricu, odjednom svesna činjenice da se te noći njihov odnos nekako produbio, dobio novu dimenziju..

Bilo joj je drago sto je Ana te noći došla baš kod nje.. što je celu tu dramu odlucila da podeli sa njom.. bio je to jasan znak da joj potpuno veruje.. Nina je volela Anu, onako, kao sestru, koju nikad nije imala a uvek je priželjkivala..

I znala je da je spremna na sve da joj pomogne..

      -   Jebem im sve! Oni su svi tamo! Imaju Ljubu! – preteci je zarežao Nikola udarajući šakama o kompjuterski sto. Sto se zadrma i jedna čaša pade na pod i uz prasak se rasturi na komade.

      -   A u pi... materinu... – opsova on kroz zube i saže se da pokupi delove

      -   Ljudi, šta da radimo? Ovo je mnogo ozbiljno! Moramo pozvati nekoga i tražiti pomoć! Pusti to, ja ću pokupiti.. – konstatova Nina zabrinuto, prilazeči da pomogne Nikoli

     -   Moramo zvati inspektora Marka. Razmišljao sam, i u njega imam najviše poverenja! – reče Nikola tražeći u imeniku inspektorov privatni broj...

     -   Misliš li da i je i Ljuba umešan? – sa zebnjom u glasu upita Ana

     -   Ma nema šanse! Ljuba je mnogo dobar lik.. pozitivac.. ne želim da poverujem u to.. Ćutite sad, zovem Marka.

Telefon na onoj strani uporno je zvonio, i svako zvono činilo je Nikolu još nervoznijim.. Devojke su zurile u njega pune nade i ocekivanja. Baš u trenutku kad je Nikola hteo da odustene od čekanja i prekine vezu sa one strane se začuo bunovan, ljutit muški glas:

-        Mali, bolje po tebe da imaš dobar razlog da me probudiš! ...

-        Marko, imamo veliki problem... – reče Nikola i uz uzdah poče da prepričava sve što se desilo i što su otkrili....

-        Ništa mi se to ne sviđa..ali dobro si uradio što si mi javio.. Ok, samo da se obučem i krećem. Budite svo troje u stanici, za pola sata! Sredićemo tu gamad! – naredi Marko odlučnim glasom prekidajući vezu

-        Idemo devojke! Pomoći će nam! Moramo mu verovati, on nam je jedina šansa.. Samo da momci izdrže još malo!

-        Molim te Bože, daj im snage! – pomoli se Ana tiho, oblačeći jaknu

-        Idemo mojim kolima! Ajde! – pozva ih Nina otvarajući vrata od stana....

* * *

Vučko se uneo Saši u lice, nacerio se zlobno i pljunuo ga po sred krvavog čela.

-        Nemoj ti meni "prijatelju", gnjido jedna! Gospodin "uspesni, traženi fotograf" se usuđuje da bude ironičan! – siktao je Vučko izvukavši mali ali oštar nož iz džepa – Samo jedan rez može da te ućutka zauvek!

Saša se svim silama trudio da povrati prisebnost i obuzda bes koji je u njemu sve više ključao. Sve mu je bilo jasno.. Nikola je još davnih dana provalio pravo Vučkovo lice, ali je Saša uvek tražio razloge da ga opravda. Sada je znao: Vuk mu nikada nije oprostio to što je poslat da uradi onu reportazu u Brazilu, umesto njega...

-        Šta hoćete od mene? Zašto me držite ovde? – pitao je, ne bi li započeo razgovor i izvukao iz Vučka neke korisne informacije.

-        Čekamo da ona tvoja lutkica dođe da te spasi, a onda ćemo da te dokrajčimo. Tačnije, JA ću da te dokrajčim! – odgovori Vuk ledenim glasom, punim istinske mržnje – Hoćeš sve za sebe jel? I najbolji posao, i najbolju ribu, sve.. e pa ne može "prijatelju".. I VUČKO ZASLUŽUJE NEŠTO DOBRO! I to ću uzeti! Milom ili silom! Kad tebe ne bude bilo, onaj bradati seronja od našeg uvaženog šefa neće imati izbora, moraće sve tvoje poslove meni da prepusti.. A i Ana će da pati, pa ću ja da je tešim i na kraju će i ona biti moja! Hahahaha! Shvati gnjido, izgubio si! I nad popom ima pop!

Saši se ledila krv u žilama od onoga što je čuo! Vučko je zeleo i Anu!!!! Ne, to ne sme da se dogodi! Posao nek mu uzme ali da Ana završi u rukama takvog bolesnog lika, to nije mogao da podnese..

-        Takneš li je ikada tim svojim štrokavim krvavim šapama, zažalićeš! – procedio je Saša kroz slomljene zube

-        Jel? Hahahahah! Da nećeš možda ti, sa onog sveta, u tome da me sprečiš? Ne seri, budalo! Ti si mrtav čovek!

U tom trenutku teška vrata garaže otvoriše se uz užasnu buku i škripu.. Udjose tri muškarca u tamnim odelima. Saša nije uspevao dobro da im vidi lica, zaslepilo ga je svetlo sa bandere. Video je samo da se jedan od one trojice osvrće po garaži šireći ruke. Bio je visok, snažan i imao je bradu. Toliko je uspeo da primeti.

-        Šta je bre ovo idioti? Pa ovo mesto liči ne jebenu klanicu! – zaurlao je na onu dvojicu.

Vučko se povukao u mračni deo garaže što je Saši jasno pokazalo da se plaši ovog tipa! Zverka! Sad mu je sinulo! Setio se da je čovek na Aninim fotografijama takodje imao bradu. To je sigurno bio on! Došao da proveri da li su njegovi bedni verni psi obavili sve što je naredio!

-        Da ste olizali ovo mesto za 15minuta! Hocu da blista! Svakog časa može neko da naiđe! Ne želim da pronađu ni najmanji trag! Jasno??? Ovog soma prebacite u 18-icu, nek pravi društvo onom drugom govnaru! – izdao je naredjenja, rukom pokazujući na svu onu krv i na Sašu, a onda se žurnim korakom uputio ka izlazu.

Na vratima je zastao, okrenuo se ka njima i smrtno ozbiljnim glasom rekao

-        Ti, što se kriješ tamo u mraku kao neka pizda, da si smirio doživljaj, jel jasno? U suprotnom, završićeš kao i ova dvojica! Polomljen i krvav! I na kraju mrtav!

Izgovorivši to, nestao im je iz vodokruga. Dva tipa u odelima nešto su se domunđavala u pola glasa, a Vuk je iskoračio iz senke. Oštrica noža u njegovoj ruci preteći zasja u polutami.

-        Alo, budalo! Nisi čuo gazdu? Sklanjaj taj nož i pomozi da prebacimo ovog truta u auto! Brzo! – podviknu jedan od one dvojice krenuvši ka Vučku, preteći mlatarajući pesnicom

Sašu obli ledeni znoj na samu pomisao da ce ga dizati i nositi ove gorile, tako izlomljenog i ranjenog. I gde ga uopšte nose? I ko je taj "drugi" koga pominju? Ništa mu više nije bilo jasno.. pitao se gde li je Ana, da li je sa njom sve u redu... nadao se da joj neće pasti na pamet da dođe tu, sama, da ga traži... Vučko je izašao iz garaže, a ona dva majmuna uhvatila su ga, bez imalo milosti, jedan za noge, drugi za bolna ramena, i poneli ga ka kolima. Crni dzip. Na mestu vozača – Vučko. Izlazi iz kola.
     -  Otvaraj gepek, šta bleneš? – prodra se onaj koji je držao Sašine noge u    rukama.

Vuk otvori vrata, i ova dvojica ubaciše Sašu u gepek kao da je džak krompira a ne ljudsko bice. Jeziv bol preplavi mu celo izmučeno telo i on glasno zajauka.

-        Umukni! – viknu Vuk zatvarajući vrata uz tresak

Sva trojica uđoše u auto, motor vozila zaurla i točkovi se pokrenuše. Saši je znoj curio niz leđa i čelo.. Sve ga je ludački bolelo. "Moram da izdržim! Moram! Zbog Ane!" – hrabrio je sam sebe. Automobil se zaustavio. Čuo je korake, zatim užasnu buku otvaranja starih garažnih vrata, pa opet korake...

Udahnuo je sto je dublje mogao, prikupljajući snagu za jos jedan divljački "premeštaj".. Jedan glavonja otvori gepek, a onaj drugi i Vučko zgrabiše ga bezdušno i uneše u garažu broj 18. Unutra je bilo mračno, smrdelo je na benzin, na buđ i vlagu, na znoj i prašinu.. Saša se zakašlja sa bolnom grimasom na licu dok su ga spuštali na neki stari pocepani dušek. "Ovde je toliko prljavo da će mi se rane inficirati! Sigurno ima i pacova!" – razmišljao je zgrožen pri samoj pomisli na pacove koji bi mu se muvali oko otvorenih rana.

Ona trojica krenuše ka vratima i jedan gorila mu dobaci

-        Ne bi bilo loše da riknete lepo sami dok se ne vratimo! Hahahaha!

Zatim spustiše teška metalna rol vrata, zaključaše ih spolja i ubrzo se udaljiše kolima. Saša je ostao u mrklom mraku i tišini. Osluškivao je... Učinilo mu se kao da čuje nečije teško disanje..

-        Ej! Ima li koga?! – upitao je

Disanje koje je čuo malopre ubrzalo se.. Delovalo je kao da neko prikuplja snagu da progovori... Jeza mu se proli niz kičmu kao mlaz ledene vode i natera ga da zadrhti..

-        Saša... – začuo je tih, piskav, od bola promukli glas

-        Ko je to? – pitao je

-        Izvini... druže... pokušao sam... da ... te upo..zo..rim...

-        Ljubo? Brate! Ti si? – mucao je Saša u neverici prepoznavši glas svog dobrog druga i kolege

-        Govna... smestili.. mi.. upao sam.. u ... zamku....

-        Ne pričaj ništa.. znam koliko te boli.. ne brini... izvući ćemo se nekako.... Čuješ li? Ljubo? Ej!

Ali Ljuba više nije mogao da ga čuje.. bolovi su ga savladali i povukli u mrak...

 

Nastaviće se...