U ovom ćudljivom mesecu ( 14. marta 1932.godina ), u vojvodjanskom selu Mokrin rodjen je Miroslav Mika Antic,poslednji Vojvoda Vojvodine.. pesnik, sanjar, lutalica.. covek zvezda, ucitelj zivota, boem... Neko zbog koga beskrajno zavoleh reci i igranje njima.. Neko čije su mi reči pokazale put ka mojoj detinjoj dusi, i dan danas obasjavaju taj put da se nikad na njemu ne izgubim..Požurio je da ode na drugu stranu, ali ne da bi nas ostavio, već da bi nas lakše pratio.. i živeće jos dugo dugo.. u recima, u dahu proleca, u zvezdanom nebu, u kišnim danima, u mnogim čupercima i osmesima, u suzama skrivenim u uglovima očiju.. u zadimljenim seoskim bircuzima.. u spomenarima.. u šapatima zaljubljenih.. u ranom mrazu i prvim suncokretima.. U mom srcu bićes zauvek, šašav i živ, čika Miko..
* * *
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.
Ti si
jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovo nije
ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu
puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam
još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
* * *
Dalje ne bih imao ništa više da ti
javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje
zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.
* Čika Mika *
