Danima me drzi onaj osecaj kad vam je Srce ljuto na vas i vi na njega, pa se ono divljacki otima u zelji da se od vas odvoji jer ste ga povredili sumnjom, osudom, prekorom...
-kao vuk uhvacen u metalnu, ostru zamku...
-kao riba na udici, koja visi tik iznad vode, dovoljno blizu da shvati sta za nju ta voda znaci, a opet dovoljno daleko da bi je to saznanje spasilo...
-kao dete koje na silu pokusavate da uterate u kucu bas u trenutku kad se ono najlepse zaigralo...
-kao davljenik koji izbezumljeno guta vazduh i time samo pogorsava svoje stanje i smanjuje svoje sanse, umesto da ga udahne lagano i tako pomogne sebi...
-kao sto se otima ptica kad joj krila prekrijete sakama, guseci tako prirodu njenog postojanja i uskracujuci joj mogucnost da poleti i pokaze vam da je, ma koliko mala bila, u nekim stvarima ipak mocnija od vas...
Eto, tako nekako....
I od svega toga nemate mira...i svasta vam pada na pamet...
i mozgate a nista vam nema smisla..
i ratujete a zapravo i niste raspolozeni za ratovanje..
i durite se svom liku u ogledalu, kao nevaljalo, razmazeno dete kad ne istera po svom..
a ni Srce ne popusta, tvrdoglavo brani svoje pravo da veruje i voli...
Pa se onda, u tu borbu izmedju Razuma i Srca umesaju Vera i Nada, kao dve matore, mudre tetke, pa zasednu sa strane, prekrste noge i zauzmu svoj stav, nabacujuci pritom prekorne izraze na lica...
a vi biste najradije da pobegnete iz te zbrke.. ali znate da nemate kud... pa pomirljivo sednete na pod sacinjen od svih vasih ideala, reseni da jos jednom date sve od sebe zarad pomirenja sa sopstvenim Srcem.. jer bez svega mozda jos i mozete.. ali bez njega uz vas - niti znate, niti zelite da koracate kroz zivot...
