Samo naglas razmisljam o...

Na danasnji dan, pre tacno 161.god. u malom katalonskom gradicu Reus rodjen je covek magicnog duha, madjionicar arhitekture ciji stvaralacki rad ostavlja bez daha –Antoni Gaudi.

Za mene fascinantan, poseban, redak, covek koji je, kao sto rekoh u naslovu, svojim rukama zidao bajku. Pa iz tog razloga evo danas malo price o njemu, za one koji mozda ne znaju neke pojedinosti iz zivota i rada ovog velikog majstora svog zanata.

Jos kao dete oboleo je od reume.. Rano ostaje bez majke, a kako se nikada nije ozenio od oca i necake se nije odvajao.. U visoj arhitektonskoj skoli bio je prosecan djak, sa samo jednom odlicnom ocenom.. Ta ocena bila je iz geometrije.. Odbijao je da govori spanski, vecno odan svojoj rodnoj Kataloniji koju je retko napustao. Kada je zavrsio skolu jedan od njegovih profesora je rekao: “Ko zna jesmo li ovu diplomu dali ludaku ili geniju. Samo će vreme pokazati.” I pokazalo je da se covek sa takvim darom jednom radja…

U njegovim radovima ne postoji “prava linija” jer je za njega ona bila nesto vestacko, nesto sto nije bilo u skladu sa prirodom. Nepravilni oblici, mozaici od polomljenih keramickih plocica, beton, kamen, cigla, gvozdje i staklo, nalaze se u skoro svim njegovim delima, povezani na njemu svojstven, caroban nacin.

Zbog nedostatka novca u pocetku je radio kao tehnicki crtac i dizajner namestaja. Za jednu izlozbu namestaja u Parizu 1878.god. dizajnirao je vitrinu koja ce mu promeniti tok zivota. Eusebi Guelj, preduzetnik (u tekstilnoj industriji) iz Barselone, biva odusevljen tim komadom namestaja i od tada postaje glavni Gaudiev klijent i pokrovitelj, resen da mu pomogne da ostvari sve svoje ideje. Jedno od najpoznatijih Gaudievih dela, bajkoviti gradski vrt dobija naziv po njemu – Park Guelj.

Kasnije, kada je stekao mogucnost, Gaudi se posvecuje iskljucivo izgradnji svog remek-dela, cuvene katedrale Svete Porodice ( Sagrada Familia ) na cijoj izgradnji provodi 40 godina, i koja je, nazalost, ostala nezavrsena do danas..

Zivot ovog neponovljivog arhitekte i umetnika prekinuce se iznenada.. Svakog jutra, pre nego što bi otišao na gradilište katedrale svraćao bi u crkvu Sveti Filipo Neri, kako bi se pomolio. Tamo se uputio i 7. juna 1926. god., kada je na njega naleteo tramvaj. Zbog lošeg izgleda i praznih dzepova, taksisti su odbijali da ga voze u bolnicu, ne prepoznajući slavnog arhitektu. Prijatelji ga pronalaze u bolnici za siromašne. Mole ga da ga prebace u bolju bolnicu, sto on odbija.. Dva dana kasnije, citava Barselona place za njim.. U Barseloni od tog dana tramvaji ne voze..

Najznacajniji predstavnik katalonskog modernizma, buntovnik svog vremena, sahranjen je na mestu kome je posvetio život, u nedovršenoj Sagradi Familiji.

I ovde, kao po nekom nepisanom pravilu, imamo onaj besmisleni detalj: da za života, ovaj majstor nije dobio ni jednu jedinu nagradu i priznanje, da bi ga danas uvrstili u grupu ljudi koji su promenili svet… Eto.. da znate, ako vas put nekada nanese ka stenovitim obalama Katalonije, nemojte propustiti priliku da posetite Barselonu, grad u kom zgrade govore, grad fasada.. grad kojem je Antoni Gaudi u amanet ostavio magicne zgrade i parkove, savrsene kulise za druzenje, romantiku, ljubav i uzivanje.. jer njegova stvaralacka snaga i dalje zivi i zraci iz svakog njegovog dela.

”Svako delo umetnosti mora da zavodi. Ako se taj kvaliet izgubi, izgubljena je i umetnost” - Antoni Placid Guillem Gaudi

Danima me drzi onaj osecaj kad vam je Srce ljuto na vas i vi na njega, pa se ono divljacki otima u zelji da se od vas odvoji jer ste ga povredili sumnjom, osudom, prekorom...

-kao vuk uhvacen u metalnu, ostru zamku... 

-kao riba na udici, koja visi tik iznad vode, dovoljno blizu da shvati sta za nju ta voda znaci, a opet dovoljno daleko da bi je to saznanje spasilo... 

-kao dete koje na silu pokusavate da uterate u kucu bas u trenutku kad se ono najlepse zaigralo...

-kao davljenik koji izbezumljeno guta vazduh i time samo pogorsava svoje stanje i smanjuje svoje sanse, umesto da ga udahne lagano i tako pomogne sebi...

-kao sto se otima ptica kad joj krila prekrijete sakama, guseci tako prirodu njenog postojanja i uskracujuci joj mogucnost da poleti i pokaze vam da je, ma koliko mala bila, u nekim stvarima ipak mocnija od vas... 

Eto, tako nekako....

a vi biste najradije da pobegnete iz te zbrke.. ali znate da nemate kud... pa pomirljivo sednete na pod sacinjen od svih vasih ideala, reseni da jos jednom date sve od sebe zarad pomirenja sa sopstvenim Srcem.. jer bez svega mozda jos i mozete.. ali bez njega uz vas - niti znate, niti zelite da koracate kroz zivot... 

   Vec danima strahujem i pitam se zasto nema sunca u aprilu, sta se to u vasioni desava, i da li se zvezda Sunce gasi?... Sama pomisao na tu mogucnost stvara u meni jezu i strah! Mogu da zamislim dan bez sunca, mogu i nedelju, i mesec, ali vise od toga ne mogu i ne smem..

   Ali, evo nama dugo ocekivanog Sunca.. Uslo mi jutros rano u sobu i celu me, onako pospanu, okupalo... Silno sam mu se obradovala.. pa sam ostala 10 minuta duze u krevetu, da se malo pomazim sa njim, da mu sapnem da mi je nedostajalo, da ga zamolim da se ugnjezdi tu i da ostane.. 

   Otvorila sam sirom prozore... Moje lale i narcisi u vazni podigli su svoje lepe glave, radosni.. Pas vrti repom, bacajuci mi loptu pred noge.. Sa radia dopire Colin glas.. Peva o Aprilu u Beogradu.. Sve ukazuje na to da nam je prolece napokon stiglo..

   Otvorite i vi sve svoje prozore sirom.. i one od doma i one od srca.. Pozdravite sunce.. Rasirite ruke i zagrlite nekog.. Smejte se, i bez razloga: sebi, suncu, svetu oko sebe, nije vazno kome.. Pomilujte psa na ulici, znacice taj gest i njemu i vama.. Zvižducite pticama.. Kupite vezu narcisa i razdelite ih slucajnim prolaznicima.. Sedite na klupu pored nekog deke ili bake i porazgovarajte malo.. Sirite pozitivnu energiju.. Budite dobri..

   Pozelite danas nesto veliko i vazno.. nesto od onoga za sta mislite da vam treba cudo da bi se to ostvarilo.. jer, ko zna.. mozda se onaj gore, koji je zaduzen za "cuda" bas danas dosadjuje..:)

   Oni koji me poznaju, znaju i to da vrlo cesto razmisljam i govorim na temu otudjenosti medju ljudima.. Pod uticajem ovog horora koji se dogodio u Velikoj Ivanci, ne mogu, a da se ne zapitam koliko zapravo poznajemo i sebe i druge..

Realno gledano, svako od nas je tempirana bomba.. Niko nas nikada nije ucio i naucio gde su nam granice izdrzljivosti.. a mi kao ovce samo guramo, guramo, guramo u sebe svasta nesto sto odlucimo da ne izgovorimo ili pokazemo okolini i svetu.. I to se talozi.. gomila... gusi nas.. pa kad tad mora i da poplavi i preplavi..

Svi smo mi necije komsije, zar ne? Pa jesmo li onda svi i potencijalne mete? Definitivno mislim da jesmo.. jer nikad se ne zna iza cijeg pogleda cuci tihi ubica.. neko napaceno bice koje je predugo cutalo.. i predugo trpelo.. O onim, dokazano psihicki bolesnim ljudima necu da govorim. Sada razmisljam o nama koji se vodimo kao zdravi.. 

Nisu moja razmisljanja danas vezana samo za ovog coveka koji je po misljenju svih bio zdrav, a onda odjednom doziveo pomracenje svesti i pocinio takav zlocin.. Setimo se Brejvika koji je na Utoji pobio vise od 70 ljudi.. I on je u svojoj glavi razvijao neki poseban film, gradio neku teoriju i kovao paklene planove potpuno posvecen svojoj "misiji", misleci, iz svog mracnog ugla, da radi pravu stvar... Za njega su tek nakon zlocina "utvrdili" da je navodno bolovao od "paranoidne sizofrenije".. dovoljno da mu ne sude.. bar ne onako kako bi trebali.. 

Koliko je "Brejvika" medju nama? - pitam se...

Udaljili smo se jedni od drugih..  Pijemo mi kafe zajedno, pricamo o cenama, politici, poslu ili nemanju posla, ali nekako imam utisak da smo se masovno okrenuli onom nekom paralelnom zivotu koji "zivimo" na drustvenim mrezama.. Mladja populacija narocito.. 

Kao da smo zaboravili da se prijatelji STIČU i u SRCU cuvaju, a ne DODAJU i grupisu u kategorije tipa: bliski, poslovni, skolski itd... 

Kao da smo zaboravili da je poljubac mek, vlazan i topao, a ne smajli sa napucenim ustima...

Kao da smo zaboravili da je zagrljaj lekovit, i da njegovu vaznost i snagu ne moze zameniti ni bilion kompjuterski nacrtanih srca.. 

Zaboravili smo i to da je fotografije sa letovanja mnogo lepse gledati u sobi punoj prijatelja, iz nekog lepog albuma, gde svaku fotku prati gomila komentara i iskren smeh i odusevljenje, a ne "Like" i "jao sto si lepa.. jao sto si sladak.. super ste.. divni  ste.. bajni ste.. krasni ste..." komentar, napisan tek da se nesto napise.. da vam ne zamere "prijatelji" pa da vas obrisu sa liste ili ne daj Boze blokiraju, jer sta cete onda? Kako cete da budete u toku? Ma daj... 

Secate li se sta je saputanje? Neciji vreo dah na vasem uvetu i vratu? Ili smo i to zaboravili?

Poenta je u tome da se sve manje druzimo u realnom zivotu..

sve manje imamo osmeh i razumevanje za druge..

sve manje razgovaramo, onako duboko i iskreno i sve se manje slusamo medjusobno..

sve se manje smejemo zajedno.. pa onda jedan covek ubije 13 ljudi, i niko ne zna razlog, i niko to nije ocekivao, i niko ne ume da objasni.. i niko nije slutio.. hmmm...

Pa, 'ajde za promenu da se opet malo bavimo jedni drugima.. da obratimo paznju na ljude oko sebe.. da se potrudimo da nasmejemo tuzne.. da saslusamo one koji dugo cute..  da razumemo cutanje onih koji su nekada puno govorili.. Da opet budemo bliski.. Da se opet osecamo i razumemo bez puno reci, pogledima.. Da sapucemo na mostovima posmatrajuci sumrak nad rekom, a ne na "chatovima" i u "inboxu"...

Hajde da odbacimo metalne robotske kostime...

Da ponovo budemo ljudi...

Mozemo to, znam.. 

I verujem...

"..Autobus je bio skoro prazan... Ona i jos desetak ljudi… neki su dremali, a neki zamisljeno posmatrali kako noc nezno prekriva sume i polja kukuruza kraj kojih su prolazili.. Boja neba je lagano iz purpurne prelazila u indigo.. Vozac je vozio smireno i sigurno, tiho pevuseci pesmu koja je dopirala iz zvucnika.. I to ne bilo koju pesmu.. vec bas onu koja ju je podsecala na Njega..

              “...Časti me noci 
                 stara prijateljice
                 u casu natoci 
                 zudnju da me slomije
                 zar nisam dovoljno gubio
                 ko ce izmjeriti bol
                 do ocaja ljubio
                 namjerno bjezao 
                 da bih se vracao

                Opet mi se budi tuga
                 tuga najveca
                 koju nosi snijeg s planina 
                 vjetar ravnica

                 Koga sad joj srce voli 
                 kazi nek jos jace boli
                 idemo do dna 
                 tuga ti i ja…”

Ta pesma uvek bi u njene misli donosila Njega, i onaj, sada vec daleki jul kad ga je srela prvi put…

“Zasto je na ovom svetu, sve ono sto je lepo, po nekom nepisanom pravilu vec unapred osudjeno na propast? Kome smo duzni? Kome smo se to zamerili? Da li smo bas zasluzili da se svaka nasa nada pretvori u pepeo, svaki san u kosmar, svaki osmeh u bol?” – razmisljala je pogleda uprtog u obrise drveca koje je sve vise gutao mrak nadolazece noci.

Volela ga je, a ni sama nije znala da objasni zasto.. Nije joj mnogo pruzio, pojavio se niotkuda i za tren postao njeno sve.. Valjda to tako biva u zivotu.. Obicno zavolimo one koji nas nikada nece.. To ju je rastuzivalo jer je verovala da bi mogla da ga usreci i da u njegovoj sreci pronadje hranu za sopstvenu dusu… Znala je da je sam, kao i ona, i ta cinjenica bila joj je bolna.. Bar da je On bio srecan sa nekom drugom, ali…

Ponekad bi je obuzela luda zelja da ga vidi, da mu cuje glas i nasluti lepotu dlanova koje je obicno krio duboko u dzepovima, kao da u njima skriva neko blago od neprocenjive vrednosti, ukradeno ko zna odakle i ko zna kad! Krio je u ocima neke besmrtne reci, nikad izgovorene, ali ipak tako jasne da im zvuk uopste i nije bio potreban. Sklanjao se od ljudi u svoj imaginaran, decijom rukom iscrtan svet, tamo gde vreme nije predstavljalo apsolutno nista, tamo gde su minuti bili godine i obrnuto.

Misli su mu bile kao ptice, letele su slobodne nebom njegovih iluzija, obasjane plavicastom, iskricavom svetloscu njegovih potajnih zelja. Verovala je da On, isto kao i ona, sanja u svim bojama duge, neki drugaciji svet, nepomirljivo razlicit od ovog u kom su bili osudjeni da zive…

Njegov korak uvek je bio lak, kao da lebdi na zamisljenim oblacima sacinjenim od kristala, plisa i paucine..

Kad god je dolazio i odlazio, cinio je to tiho, i onako, odjednom, kao kad kisa u sred jula iznenada, bez najave, na trenutak poprska suvu zemlju i ostavi je zednu do sutra… do vecnosti…

“ Zemlja – to sam ja, a kisa… Kisa si ti…” – prosaputala je glave naslonjene na prozorsko staklo.

Te noci ona ce stici u grad, bice mu blize, mada je imala utisak da nikada nisu bili tako blizu jedno drugom kao u ovim trenucima, dok je u mislima ozivljavala sve ono sto je kod njega volela..

Cesto je pisala stihove iza kojih se krio njegov lik.. I mada je znala da ih On verovatno nikada nece procitati, nije uspevala da se odupre suludoj nadi da ga mozda, uz pomoc neke carolije, bas te njene pesme miluju u samotnim, besanim nocima, koje je provodio u svom kutuku svemira, pritisnut, kao tegom, nekim teskim, sumornim mislima..

“ Zasto… zasto smo razdvojeni? Zasto smo u ovoj tragediji zvanoj  “Zivot” dobili uloge Zemlje i Kise, koje odlikuje nepresusna zedj i vecito iscekivanje tako potrebnog susreta? A tako bi bilo lepo da smo Zvezde…Uvek tu, jedna kraj druge, uvek sjajne i trepatve, uvek sa ceznjom posmatrane od strane onih koji veruju u Sudbinu… I ta Sudbina.. totalno nejasna i zbunjujuca.. Opasan igrac.. Ne da se prevariti, izbeci, i nikad ne oprasta dugove.. Verujem da je sve trebalo da bude drugacije, ali nije… Da li to znaci da smo negde, u nekom nesvesnom trenutku, zalutali, pogresili u odabiru staze, i ako jesmo – gde?” – mucila su je pitanja … a jedno joj je posebno pravilo pometnju u srcu i glavi: “ Da li da ga potrazi sutra? Mozda vise i ne zivi na staroj adresi…”

I ocima se moze zagrliti.. o, jos kako moze..

I recima se moze milovati..

I cutanjem se moze najneznije voleti..

Sve se to moze.. nego su ljudi povrsni... 

".. I nemoj mnogo da se brines 

sto nismo blizu, nismo tim

sve ce na svoje jednom doci

veruj mi... veruj mi..

Svako ima nekog 
koga vise nema
da mu u zivotu 
kao sunce sja

Svako ima nekog 
koga vise nema
k'o sto tebe imam 
i sto nemam ja..."

"...... 

-    Siguran si u to sto govoris? Ne razumem te, majke mi.. Sta njoj fali? Sta?? Mislim da si  se samo uplasio te ljubavi.. 

     Sa one strane telefonske zice - tisina.. isprekidana samo teskim disanjem nekoga ko razmislja... 

-         I, kada ces joj reci da je vise ne volis?

-         Kad za to dodje vreme…

-         A kada je po tvom misljenju pravo vreme za istinu?

-         Pa ne znam… to ce doci samo od sebe.. tako to ide..

-         “To ce doci samo od sebe?” Znaci, onda kad TI budes spreman da je izgubis?! Do tada ces cutati i glumiti?

-         Necu glumiti…

-         Nego? Kako nazivas taj period od trenutka kad shvatis da nekoga ne volis do trenutka kad odlucis da to, toj osobi,  priznas?

-         Pa sad… I ti svasta pitas!

-         Da nije kukavicluk? Sebicluk?

-         Nije! Onda su skoro svi ljudi kukavice i sebicnjaci!?! Kako da ne…

-         Pa mozda i jesu.. kao sto si rekao – skoro svi…

-         A sta treba da uradim? Da joj kazem: “E znas, ja te vise ne volim, i sve cemu si se nadala u vezi nas dvoje nece se ostvariti.” ?? Pa ne mogu tako.. Ne volim je vise kao zenu ali ne zelim da joj potopim sve brodove!

-         Ili ne zelis da sebi zaljuljas “tlo pod nogama” dok se dobro ne pripremis na to?

-         Ne! Zelim nju da postedim bola..

-         Lazes, sebe samog… I otkud ti ideja da su svi njeni brodovi samo za tebe vezani? Zasto si tako siguran da imas toliki uticaj na njen zivot? Pa valjda ona ima jos nesto i nekoga u zivotu, osim tebe?

-         Pa ima..

-         Pa onda?

-         Sta pokusavas da mi kazes?

-         Samo to da je svaki trenutak pogodan za istinu.. nema tu boljeg i losijeg momenta..Uzmi iglu u ruke. Posmatraj njen vrh nekoliko trenutaka.. onda ubodi sam sebe u prst… osetices bol, iako si bio potpuno svestan sta ce se dogoditi, zar ne?

-         Naravno…

-         Znaci, ne postoji nacin da sebe ili nekog drugog pripremimo za bol..znao si da je igla ostra, da njen ubod boli, znao si i da se mozes ubosti, pa te sva ta saznanja ipak nisu postedela bola kad je do uboda doslo..

-         Hmmm..

-         Uradi kako mislis da treba… Ali po mom misljenju nema potrebe da odugovlacis sa iznosenjem istine pred nju.. jer ako si siguran u svoja osecanja, onda si joj Ti vec naneo najveci bol..

-         Kako?

-         Pa, prestao si da je volis..

-         Ali… ona to jos ne zna…

-         Znas ti.. to je dovoljno.. Sto pre joj kazes pre ce poceti da se oporavlja.. Nema niceg goreg od zivota u zabludi. Niko to ne zasluzuje.. ponajmanje neko koga si nekad voleo.. Zar ne pljujes tako sebi u lice?

-         Mozda si u pravu…

-         Odoh da spavam, a ti jos jednom, dobro razmisli. Laku noc..

-         Laku noc. Cujemo se.

Tisinu u sobi remetio je zvuk neke daleke policijske sirene, skripa kocnica i njegovo ubrzano, disanje.. Da li je stvarno kukavica? Mozda je Hana imala pravo, mozda se samo prepao od te ljubavi.. Pokusavao je da vrati film na trenutak kada je shvatio da vise ne voli Jovanu. Nije mu polazilo za rukom…

Pred ocima mu je titrao samo njen smesak koji joj je uvek krasio lice kad bi ga ugledala, ma koliko da je los dan do tog trenutka imala.. Voleo je taj osmeh. Voleo je i dodir njenih toplih dlanova na svojim ledjima, kad bi mu, poput vetra, uletela u zagrljaj. Njena duga, zlatna kosa uvek je mirisala na nesto nezno, na kamilicu ili neku slicnu travku, podsecajuci na prolece.. Smirivao ga je taj miris.. Voleo je njeno veselo, decije poskakivanje od radosti kada bi u nekom izlogu ugledala nesto sto joj se dopada.. voleo je i kada bi pocela da ga ubedjuje kako joj BAS TO treba i kako je BAS TO mesecima bezuspesno trazila, iako je on nije nista pitao..

Odusevljavao ga je nacin na koji je jela jafa keks! Prvo bi kao misic grickala u krug, onda bi polako skinula cokoladu sa sredine otkrivajuci narandzasti zele koji je mirisao na pomorandzu. Zatim bi vrlo pazljivo i sa ozbiljnim izrazom na licu, kao da radi nesto od izuzetne vaznosti, odvojila zele od biskvita koji bi spustila na tacnu pored soljice sa kafom. Zenice su joj se sirile dok bi usnama prinosila narandzasti krug, a zatim bi zatvarala oci i prepustala se uzivanju u ukusu.. Ako joj je nesto i govorio, tada bi ucutao i samo je posmatrao. Tacno je znao kada su sitni komadici zelea kliznuli niz njeno grlo jer je u tom trenutku lagano otvarala oci i pogledom mu davala znak da moze da nastavi sa pricom. Onda bi uzimala okrugli biskvit sa tacne, umocila bi ga u kafu i pojela. Odlucno i brzo, kao da stavlja tacku na kraj recenice. Umela je tako predano da uziva u malim stvarima..

Voleo je da je slusa kako pevusi dok se tusira ili pere sudove.. imala je prijatan glas, pa i ako nije bas pogadjala svaki ton, nije mogao da joj zameri, jer je uvek pevala iz srca, zanesena emocijom koju bi pesma u njoj probudila.

Imala je neke svoje rituale, poput onog sa jafa keksom.. Uvece, pred spavanje, prigusila bi svetlo, sela u svoju omiljenu fotelju i u potpunoj tisini, cesljala bi svoju dugu, negovanu kosu. Govorila je da je to smiruje, da se tako oslobadja od stresa nakupljenog na poslu, da u tim trenucima rezimira dan koji je prosao i planira onaj koji dolazi. Bila je u tim momentima nestvarno lepa, sedeci u polu-tami, zagledana u nesto sto samo ona vidi.

Toliko toga vezanog za nju je voleo..

Nacin na koji nabora nos kada joj se ne svidi neki miris..

Obris njenog tela ispod pokrivaca...

Kada u toku noci, kroz san potrazi njegovu ruku i ispreplice svoje prste sa njegovim…

Njeno zajapureno veselo lice kada nedeljom ujutru bukvalno uleti u stan natovarena kesama i torbama i pocne da mu prepricava dogodovstine sa pijace..

Kad pred njega, sva vazna, iznese posluzavnik pun ugljenisanih loptica i uz osmeh mu kaze: "Evo, malo su mi zagorele pogacice"

 Pokusao je, u par navrata, da zamisli, kako bi njegov zivot izgledao bez nje. Nije se dugo zadrzao u tim mislima jer tamo ga je cekala pustos.. Ledena praznina koja ga je uzasavala.. U tom trenutku postade mu jasno da bi svet bez nje bio svet bez boja..."  

Koliko mogu da primetim Baba Marta je cvrsto resila da pobere kajsije i rane kruske.. da povije glave ponosnih narcisa i visibaba.. da zatrpa prkosne zute safrane.. i da jos jednom pokaze svoje bele zube pre nego sto ode za Severom.. Ajde Baba, dosadna si.. ili sedi ili idi.. sta se femkas ko seoska mlada pred udaju..

 Malopre izasla do prodavnice i pogledam u nebo.. a tamo.. boja: plava; nijansa: led.. imas utisak, kad bi mogao da ga liznes da bi ti se jezik zalepio za njega ko za one vocne sladolede koji se prave samo sa vodom..

 Nego, ovaj me ćudljivi mart ipak podseća da izlazimo iz zime.. Mislim da mi je ovo bila najgora zima u zivotu, sto se vremena tice.. Ni jednom nisam obukla onu debelu, perjanu jaknu, ni jednom nisam obula prave zimske gojzerice, sa kramponima, za dubok, ozbiljan sneg.. Stalno smo lelujali na nekoj sumanutoj granici izmedju oštre, hladne jeseni i nežnog, ranog proleća.. Vuklo nas napolje, a onda nas kosila kosava.. snega gotovo i da se ne secam.. Evo i ovaj sto danas pada, sav je nikakav, i topi se i pre nego sto ga uzmete na dlan.. nisam napravila ni jednu grudvu.. O andjelima u snegu da i ne govorim.. Slike razdraganih klinaca koji vuku sanke su nekako mutne i mesaju se sa proslogodisnjim, stvaraju mi pometnju i teraju me da se zapitam: jel to bilo ove, ili prosle zime?

Nadam se samo da ce prolece biti lepo.. i da ce potrajati .. da nece i ono preko noci da se pretvori u memljivo, vrelo leto u kom cemo, kad se asfalt zažari, teško disati.. Fale mi duge setnje pored Savskog jezera i purpurni sumraci na Kalemegdanu..fali mi da vidim plave glavice prvih ljubicica.. fali mi lezanje na travi... oni beli paperjasti oblaci na plavom nebu.. da pravim vencice od maslacka.. da zagrlim drvo obraslo brsljanom, tamo gore u Zvezdarskoj sumi.. fali mi neko sa kim bih igrala badminton u subotnja jutra ili predvecerja.. i tako.. Ajmo, prolece, dodji... i ostani..

To sto vas ponekad gusi tamo pod rebrima, steze u grlu i ostro zaboli negde u stomaku, pa vas tera da kasljete, uzdisete i cvilite naizmenicno, to nije od prehlade, ili od loseg varenja, ne brinite..

To samo vasa trula svakodnevnica svom snagom davi vase neostvarene zelje i snove koje ste olako odbacili.. to vas bole sve one stvari koje ste ostavili po strani, za neko "sutra", i za neko "kasnije" vec unapred reseni da im se nikada ne vratite.. To se ono dete u vama koprca i bori da ne umre. Htelo bi, eto, jos malo da zivi.. jer ono jos uvek, onako decije tvrdoglavo, veruje u vas.. Za razliku od vas koji ste veru u njega odavno sahranili, i to mesto ustupili ubedjenju da je "bas sve moralo tako da bude", "da vi niste rodjeni za vise" i " da ima i gorih sudbina od te vase"..

Nesto u vama umire.. ali, nemojte da vam to narusi "mir".. ma nije to tako strasno kako zvuci.. nije, stvarno.. jer, dobro je dok je u vama, pa niko to ne moze da vidi.. Samo da vam lepu spoljasnjost nista ne narusi, a za unutrasnjost vas bas briga.. Ugasice vam se ona svetla u pogledu, ali nekako cete to vec uspeti da prikrijete.. Ionako vas vise niko ni ne gleda u oci..

Ako neko i pokusa, videce samo one zidove koje ste ispred njih podigli.. spomen ploce, podignute da podsecaju, da je tu, iza njih, nekada zivelo i u teskim mukama umrlo jedno dete sa vasim likom..

- Na kraju puta -

Jednom...

U nekoj pustoj ulici

nekog zaboravljenog grada,

naći ćeš me..

Tada…

Sedeću sklupčana

u haljini od školjki,

i plakaću..

Videćeš...

Na nogama neću imati cipele,

već krvave čarape od ljudske kože

pocepane i uništene

od lutanja i traženja

tebe..

Poželećeš...

Da me okupaš zagrljajem,

kosu da mi raspleteš usnama,

i izlečiš mi stopala najdivnijim rečima

koje znaš..

Ali…

Pustiću još jednu suzu da klizne na tvoj dlan,

zatim ću odgurnuti tvoju ruku poslednjim atomom snage

i pogledom, bez reči, reći ću ti: kasno je..

 

                                                                                                          >Pasija<