"..Groblje je delovalo pusto, iako mi se cinilo da u daljini cujem korake.. Provukle smo se kroz rupu na ogradi, prošle uzanim zemljanim puteljkom izmedju grobova i izbile na glavnu betoniranu stazu. Česma ispred nas curkala je, dobujući kapima po plasticnoj flasi koji je neko tu ostavio.. Sandra je grabila stazom, sigurno i bez truncice straha, a ja sam je cutke pratila. Razmisljala sam sta bismo uopste mogle da trazimo ovde u ponoć i da li je sa Sandrom sve u redu,  jer na momente mi je delovala kao da ju je zdrav razum napustio.. Jurila je ko bez glave ka Brankinom grobu skrenuvši na jednu sporednu stazu.

Zastala sam na trenutak, jer tamo u daljini, naziralo se stablo starog hrasta kraj koga je bila grobnica u kojoj su sahranjeni moji voljeni, deda i baba… Uhvatila sam u šaku drveni krstic koji mi je visio oko vrata, zatvorila oci i poslala jedan poljubac ka “njima”.

Pade mi na pamet kako bi me baba sigurno pošteno izgrdila da me vidi tu u to gluvo doba! Ta pomisao naterala mi je slabašni osmeh na lice..

-         Ajde! Dodji! – trže me Sandrin glas koji je svojom snagom narusio spokojstvo  noći.

Jato ptica uznemireno njenim povikom, zagrakta sa jednog drveta kom je kasna jesen vec pobrala svo lisće, pa uzjoginjenim lepetom krila nesta u mraku.

“Evo, evo” progundjah sebi u bradu pa potrčah tom sporednom stazom uzbrdo, ka njoj.

Tamo me je docekao neobičan prizor..

Sandra je vec bila upalila sveću, i nesto je šaputala, čela naslonjenog na Brankinu sliku. Ali nije me to iznenadilo. Ono sto mi je privuklo pažnju bio je čudan izgled grobnice i spomenika.. Nešto tu nije bilo u redu.. Odjednom sam se naježila od korena kose pa sve do peta…

Jedna strana grobnice od belog mermera bila je potpuno čista, kao da ju je, jos koliko juče neko pažljivo oprao, i to je bila ona strana na kojoj je ležala Branka. Secam se da su je tu spustili, na Sandrino insistiranje.. zapamtila sam taj detalj jer mi je bilo neobično što je toliko zahtevala da kovčeg sa Brankinim telom kako znaju i umeju postave baš na tu stranu prostrane porodične grobnice.

Cvece u mermernoj vazni bilo je svaze..

Ali ona druga strana grobnice, na kojoj je ležao Milovan, Sandrin otac, bila je sroz zapuštena. Njegov lik se više nije mogao nazreti na fotografiji, a debeli sloj prašine, blata i mrtvog lišća potpuno je prekrivao bele mermerne ploče. Zaključila sam da od Brankine sahrane ni jednom nije očistila celu grobnicu, već samo jednu polovinu.. Drhtavom rukom zahvatila sam gomilu lisća sa namerom da je odnesem do kante za smeće, ali Sandrin iznenadni krik me je u trenutku potpuno paralisao!
          - NE!! Da se nisi usudila da čistis grob tog prokletnika! Zabranjujem ti! – urlala je, a onda drhtavim šakama prekrila usta da zaustavi jecaje.

Bol! Bes! I jos neko jezivo, meni potpuno strano osećanje prolilo se iz nje… Oduvek sam znala da postoji “to nesto” o čemu Sandra tvrdoglavo ćuti sve ove godine, naslućivala sam da je vezano za njenog oca, ali ona nije želela o tome da priča, a ja sam joj obećala da neću zapitkivati već strpljivo čekati trenutak kada će sama poželeti to da podeli sa mnom.. Taj trenutak je po svemu sudeći došao.. Prišala sam joj, predhodno ispustivši ono lišće koje sam do tog trenutka očajnički stezala u šaci.. Pogledala sam je u oči i shvatila da se otvorila.. da će me ove noći pustiti da zaronim u sve njene ponore…"

Sa tendencijom da bude nastavljeno.. :)