"..Jedne sive subotnje večeri, mučila sam muku sa glavoboljom pred kišu i ništa mi nije držalo pažnju, ni knjiga, ni film na tv-u pa sam rešila da legnem ranije. Bas u trenutku kad sam pritiskom na crveno dugme daljinskog upravljača “zaustavila” Hju Granta u nameri da poljubi Dzuliju Roberts, zazvonio mi je mobilni telefon. Bacih pogled na zidni sat. 23:48h.. Hmm, ko li je ovako kasno? Lenjo protegnuh ruku ka stolu da dohvatim telefon koji je neumorno zvonio.  SANDRA :) - pisalo je na ekranu.

       -      Ej, otkud ti ovako kasno? Jesi li dobro? – upitah zabrinuto

Sa druge strane čuo se šum, ulicna sirena i nakon par dugih trenutaka Sandrin tih, isprekidan šapat:

-          U taksiju sam, ispred tvoje zgrade. Mozes li da podjes sa mnom na jedno mesto? Potrebno mi je tvoje prisustvo.

Nešto u njenom glasu nateralo me je da se naježim, i grlo mi se u momentu osušilo. Proslo je 3 meseca od teta Brankine sahrane, i Sandra je odavala utisak da uspeva da izadje na kraj sa svojom tugom, iako sam ponekad, kad misli da je niko ne gleda, u njenim očima hvatala neku tamnu senku bola, koja joj je divljala u pogledu. Posle 10 sekundi sam se sabrala i odagnala jezu.

-          Naravno! Daj mi 5 minuta da se obučem. Gde idemo?

-          Samo sidji, molim te.. – prošaputala je prekidajući vezu

Uletela sam u čizme poskakujuci ka kupatilu u pokušaju da ih navučem preko farmerki. Brzim potezima prošla sam četkom kroz kosu i sa police kraj ogledala uzela gumicu da je pokupim u rep. Zgrabila sam tašnu i jaknu sa čiviluka pa žurno izašla iz stana. Dok se lift spustao ka prizemlju neki neprijatan grč stvarao mi se u stomaku. Taksi je čekao. Crvena Dacia Logan caklila se pod svetlom uličnih svetiljki.. Spazih Sandrin lik kroz staklo. Gledala je u šake koje je stiskala u krilu. Udahnula sam duboko, otvorila vrata automobila i sela na zadnje sediste kraj nje. Nije me pogledala. Po tome sam znala da plače. Prebacila sam joj ruku preko ramena i nežno je privukla u zagrljaj. Glasno je zajecala zagnjurivsi mokro lice u moj vrat.

Taksi je besumno kliznuo niz ulicu. Vozac je znao gde treba da vozi posto nas ništa nije pitao. Iz zvučnika su dopirali zvuci divne balade. Šade je steno pevala o ljubavi koja nije obična.. Prešli smo Plavi most, i svetla iz zgrada Medakovićevog naselja treperela su kao zvezde u mračnoj noći. Pitala sam se gde smo se uputile u ovo doba?! Sandrini jecaji su zamrli i ona je ćutke gledala nekud u noć, glave naslonjene na moje rame. Kola skrenuše sa glavne u jednu malu, slabo osvetljenu ulicu. Odjednom sam shvatila gde smo uputile! Na groblje! Jeza mi se rasu niz kičmu kao mlaz hladne vode.

-          Gospodjice, jeste li ovde hteli da izadjete ili da vozim još? – upita taksista tražeći Sandrin lik u retrovizoru

-          Ovde ćemo izaći. Hvala. – promrmlja ona vadeci novčanik da plati voznju.

-          Sta ćemo ovde?!? – zabezeknuto sam pitala dok se taksi udaljavao – Molim te reci mi da ne idemo na groblje u ovo doba!?!

-          Ćuti, ne paniči.. Idemo da poljubim sliku moje Branke. Uzasno mi nedostaje.. – prosaputala je gutajuci suze i povukla me preko parkinga ka donjoj kapiji groblja.

-          Pa zar to nismo mogle sutra ujutru, kao sav normalan svet? Ta kapija je sigurno zaključana sad! – procedih kroz zube ne verujuci da je i dalje pratim

-          I necemo ući tuda. Provući ćemo se tamo, kroz ogradu!

Sva boja iz lica pobegla mi je u pete. Gotovo sam osetila to povlačenje krvi.

       -      Sandra! Necu to da radim! – negodovala sam ali sam i dalje išla za njom, pomerajući grane drveća da mi se neka ne bi zabola u oko. Nije se osvrnula. Uhvatila se za jednu granu da bi lakse savladala malu klizavu uzbrdicu.

       -     Daj ruku! – pružila je jednu ruku ka meni držeći se drugom za metalni stub ograde.

Cvrsto sam stisla pruzenu ruku i u dva koraka našla sam se pored nje.

      -     Ti si načisto poludela! A i ja zajedno s tobom! – rekoh streljajući je pogledom… "

Nastavice se... a mozda i nece...