"......
- Siguran si u to sto govoris? Ne razumem te, majke mi.. Sta njoj fali? Sta?? Mislim da si se samo uplasio te ljubavi..
Sa one strane telefonske zice - tisina.. isprekidana samo teskim disanjem nekoga ko razmislja...
- I, kada ces joj reci da je vise ne volis?
- Kad za to dodje vreme…
- A kada je po tvom misljenju pravo vreme za istinu?
- Pa ne znam… to ce doci samo od sebe.. tako to ide..
- “To ce doci samo od sebe?” Znaci, onda kad TI budes spreman da je izgubis?! Do tada ces cutati i glumiti?
- Necu glumiti…
- Nego? Kako nazivas taj period od trenutka kad shvatis da nekoga ne volis do trenutka kad odlucis da to, toj osobi, priznas?
- Pa sad… I ti svasta pitas!
- Da nije kukavicluk? Sebicluk?
- Nije! Onda su skoro svi ljudi kukavice i sebicnjaci!?! Kako da ne…
- Pa mozda i jesu.. kao sto si rekao – skoro svi…
- A sta treba da uradim? Da joj kazem: “E znas, ja te vise ne volim, i sve cemu si se nadala u vezi nas dvoje nece se ostvariti.” ?? Pa ne mogu tako.. Ne volim je vise kao zenu ali ne zelim da joj potopim sve brodove!
- Ili ne zelis da sebi zaljuljas “tlo pod nogama” dok se dobro ne pripremis na to?
- Ne! Zelim nju da postedim bola..
- Lazes, sebe samog… I otkud ti ideja da su svi njeni brodovi samo za tebe vezani? Zasto si tako siguran da imas toliki uticaj na njen zivot? Pa valjda ona ima jos nesto i nekoga u zivotu, osim tebe?
- Pa ima..
- Pa onda?
- Sta pokusavas da mi kazes?
- Samo to da je svaki trenutak pogodan za istinu.. nema tu boljeg i losijeg momenta..Uzmi iglu u ruke. Posmatraj njen vrh nekoliko trenutaka.. onda ubodi sam sebe u prst… osetices bol, iako si bio potpuno svestan sta ce se dogoditi, zar ne?
- Naravno…
- Znaci, ne postoji nacin da sebe ili nekog drugog pripremimo za bol..znao si da je igla ostra, da njen ubod boli, znao si i da se mozes ubosti, pa te sva ta saznanja ipak nisu postedela bola kad je do uboda doslo..
- Hmmm..
- Uradi kako mislis da treba… Ali po mom misljenju nema potrebe da odugovlacis sa iznosenjem istine pred nju.. jer ako si siguran u svoja osecanja, onda si joj Ti vec naneo najveci bol..
- Kako?
- Pa, prestao si da je volis..
- Ali… ona to jos ne zna…
- Znas ti.. to je dovoljno.. Sto pre joj kazes pre ce poceti da se oporavlja.. Nema niceg goreg od zivota u zabludi. Niko to ne zasluzuje.. ponajmanje neko koga si nekad voleo.. Zar ne pljujes tako sebi u lice?
- Mozda si u pravu…
- Odoh da spavam, a ti jos jednom, dobro razmisli. Laku noc..
- Laku noc. Cujemo se.
Tisinu u sobi remetio je zvuk neke daleke policijske sirene, skripa kocnica i njegovo ubrzano, disanje.. Da li je stvarno kukavica? Mozda je Hana imala pravo, mozda se samo prepao od te ljubavi.. Pokusavao je da vrati film na trenutak kada je shvatio da vise ne voli Jovanu. Nije mu polazilo za rukom…
Pred ocima mu je titrao samo njen smesak koji joj je uvek krasio lice kad bi ga ugledala, ma koliko da je los dan do tog trenutka imala.. Voleo je taj osmeh. Voleo je i dodir njenih toplih dlanova na svojim ledjima, kad bi mu, poput vetra, uletela u zagrljaj. Njena duga, zlatna kosa uvek je mirisala na nesto nezno, na kamilicu ili neku slicnu travku, podsecajuci na prolece.. Smirivao ga je taj miris.. Voleo je njeno veselo, decije poskakivanje od radosti kada bi u nekom izlogu ugledala nesto sto joj se dopada.. voleo je i kada bi pocela da ga ubedjuje kako joj BAS TO treba i kako je BAS TO mesecima bezuspesno trazila, iako je on nije nista pitao..
Odusevljavao ga je nacin na koji je jela jafa keks! Prvo bi kao misic grickala u krug, onda bi polako skinula cokoladu sa sredine otkrivajuci narandzasti zele koji je mirisao na pomorandzu. Zatim bi vrlo pazljivo i sa ozbiljnim izrazom na licu, kao da radi nesto od izuzetne vaznosti, odvojila zele od biskvita koji bi spustila na tacnu pored soljice sa kafom. Zenice su joj se sirile dok bi usnama prinosila narandzasti krug, a zatim bi zatvarala oci i prepustala se uzivanju u ukusu.. Ako joj je nesto i govorio, tada bi ucutao i samo je posmatrao. Tacno je znao kada su sitni komadici zelea kliznuli niz njeno grlo jer je u tom trenutku lagano otvarala oci i pogledom mu davala znak da moze da nastavi sa pricom. Onda bi uzimala okrugli biskvit sa tacne, umocila bi ga u kafu i pojela. Odlucno i brzo, kao da stavlja tacku na kraj recenice. Umela je tako predano da uziva u malim stvarima..
Voleo je da je slusa kako pevusi dok se tusira ili pere sudove.. imala je prijatan glas, pa i ako nije bas pogadjala svaki ton, nije mogao da joj zameri, jer je uvek pevala iz srca, zanesena emocijom koju bi pesma u njoj probudila.
Imala je neke svoje rituale, poput onog sa jafa keksom.. Uvece, pred spavanje, prigusila bi svetlo, sela u svoju omiljenu fotelju i u potpunoj tisini, cesljala bi svoju dugu, negovanu kosu. Govorila je da je to smiruje, da se tako oslobadja od stresa nakupljenog na poslu, da u tim trenucima rezimira dan koji je prosao i planira onaj koji dolazi. Bila je u tim momentima nestvarno lepa, sedeci u polu-tami, zagledana u nesto sto samo ona vidi.
Toliko toga vezanog za nju je voleo..
Nacin na koji nabora nos kada joj se ne svidi neki miris..
Obris njenog tela ispod pokrivaca...
Kada u toku noci, kroz san potrazi njegovu ruku i ispreplice svoje prste sa njegovim…
Njeno zajapureno veselo lice kada nedeljom ujutru bukvalno uleti u stan natovarena kesama i torbama i pocne da mu prepricava dogodovstine sa pijace..
Kad pred njega, sva vazna, iznese posluzavnik pun ugljenisanih loptica i uz osmeh mu kaze: "Evo, malo su mi zagorele pogacice"
Pokusao je, u par navrata, da zamisli, kako bi njegov zivot izgledao bez nje. Nije se dugo zadrzao u tim mislima jer tamo ga je cekala pustos.. Ledena praznina koja ga je uzasavala.. U tom trenutku postade mu jasno da bi svet bez nje bio svet bez boja..."
