[ Generalna
]
26 Mart, 2013 21:21
[ Generalna
]
26 Mart, 2013 15:26
Kad je Obecanje ludom radovanje..
Uvek su me uzasno nervirali oni ljudi koji
nesto obecaju, onako olako, kao da se podrazumeva da ce to ispuniti..
kao:“ma nema frke, smatraj to zavrsenim”, ili kao:“ veruj mi, obecavam
da cu uraditi to”, a da pritom to i niste od njih nikada trazili.. Nego
su, onako puni sebe, bacili obecanje pred vas.. da bi vas
zadrzali.. zadivili.. kupili sebi jos malo vaseg vremena.. I sta ti ja
znam sta jos.. I vi, naivni, verujuci u
sebe i snagu svoje date reci, pomislite: ajd da poverujem i u njegovu..
Jer znate da data rec nije mala stvar.. jer ste svesni da dato obecanje
znaci nadu za onoga kome ste ga dali.. nije to za igranje.. pa sve i da
je neka glupost u pitanju…
A onda vreme pregazi i date reci i osecanja, a ti ljudi ne urade apsolutno nista.. Izgube se u novonastalim obavezama, ili vesto zaobilaze “osetljive” teme dok sa vama razgovaraju, gledajuci nekud kroz vas, iznad vas, levo ili desno od vas, svuda, samo ne u vase oci..
A onda vreme pregazi i date reci i osecanja, a ti ljudi ne urade apsolutno nista.. Izgube se u novonastalim obavezama, ili vesto zaobilaze “osetljive” teme dok sa vama razgovaraju, gledajuci nekud kroz vas, iznad vas, levo ili desno od vas, svuda, samo ne u vase oci..
I vi, jednoga dana, umorni od nemog cekanja
da se “cudo desi” resite da to “obecanje” stavite tamo gde mu je mesto
bilo od pocetka, u zaborav.. da pustite prevareno srce da odboli..
A oni se onda odjednom pojave “dizuci iz mrtvih” svoje davno dato obecanje, kao:” nisu oni zaboravili, nego, eto, prilike nisu bile naklonjene, a sad, 100 godina kasnije, bas jesu” ili jos bezobraznije pitaju sta ste uradili sa “onom stvari” spremni da vam opet, kao iz topa obecaju nemoguce.. ma daj.. ne kenjaj.. bljak!
Nisu prilike krive, nego jezik brzi od pameti.. nego ego veci i jaci od realnih mogucnosti.. nego “dajem ti rec” u istom kosu sa “dobar dan” ili “sta ima novo”.. oci slepe da sagledaju realnost.. nemoc da se pomirimo sa cinjenicom da ne mozemo bas sve.. Da smo se precenili.. da nekim stvarima ipak nismo dorasli..
Neka hvala, nemoj sad.. nema potrebe.. proslo je..
Zakopano..
Sruseno..
Izgorelo..
I nije vredno truda.. ja vec lovim neka druga svetla.. bijem neke druge bitke..
A oni se onda odjednom pojave “dizuci iz mrtvih” svoje davno dato obecanje, kao:” nisu oni zaboravili, nego, eto, prilike nisu bile naklonjene, a sad, 100 godina kasnije, bas jesu” ili jos bezobraznije pitaju sta ste uradili sa “onom stvari” spremni da vam opet, kao iz topa obecaju nemoguce.. ma daj.. ne kenjaj.. bljak!
Nisu prilike krive, nego jezik brzi od pameti.. nego ego veci i jaci od realnih mogucnosti.. nego “dajem ti rec” u istom kosu sa “dobar dan” ili “sta ima novo”.. oci slepe da sagledaju realnost.. nemoc da se pomirimo sa cinjenicom da ne mozemo bas sve.. Da smo se precenili.. da nekim stvarima ipak nismo dorasli..
Neka hvala, nemoj sad.. nema potrebe.. proslo je..
Zakopano..
Sruseno..
Izgorelo..
I nije vredno truda.. ja vec lovim neka druga svetla.. bijem neke druge bitke..
I znas sta? Vise ti ne verujem..
“Uzalud vam trud, sviraci…”
Obecavam i pomazem samo tamo gde je dovoljna snaga moje dve ruke i ljubav prema toj osobi.. a tamo gde ne mogu da pomognem, ja i ne odmazem laznim obecanjima i slicnim postupcima koji imaju moc da na mestu usmrte ono vrlo vazno za odnos dva bica, a zove se: poverenje... a ja bez toga ne mogu.. ne umem.. i necu..
Eto...
Tacka.
Idemo dalje.
“Uzalud vam trud, sviraci…”
Obecavam i pomazem samo tamo gde je dovoljna snaga moje dve ruke i ljubav prema toj osobi.. a tamo gde ne mogu da pomognem, ja i ne odmazem laznim obecanjima i slicnim postupcima koji imaju moc da na mestu usmrte ono vrlo vazno za odnos dva bica, a zove se: poverenje... a ja bez toga ne mogu.. ne umem.. i necu..
Eto...
Tacka.
Idemo dalje.
[ Generalna
]
26 Mart, 2013 15:23
Lift u zgradi opet ne radi.. to nije nista
novo.. a nije nista novo ni ono gundjanje koje pocinjem da cujem negde
na trecem spratu..
To su dokone babe ponovo izmilele na trac-partiju u
hladni, prljavi hodnik. Jer, ne daj Boze da jedna drugu pozovu na kafu u
stan. Boje se valjda da im ne predje u naviku, pa ce onda morati
stalno da se goste medjusobno.. A tada bi morale da sredjuju kucu,
namestaju krevet, vade one starinske
soljice iz servisa koji su dobile za svadbu i koji od tad stoji u
staklenoj vitrini. Na tim se soljicama vise ne mogu razaznati sare jer
ih prekriva debeo sloj prasine koja se godinama talozila.. A gde to sme
neko da vidi, pa da ih posle ogovaraju na onim trac-partijama koje ce
biti odrzane bez njih..To su vam one babe koje ulazna vrata od stana
otvaraju jedva toliko da im vidite vrh karirane papuce i jedno oko
uokvireno dubokim borama..
Uvuce se, pod stare dane, neki strah ljudima u
kosti.. I neki sebicluk… Bilo kako bilo, hodnik je tako postao glavno
mesto za sastanak krda alapaca, opajdara, torokusa i ostalih strucno
obucenih kadrova, visokokvalifikovanih za raspredanje o tudjim zivotima…
A onda, kad vi naidjete, one nabace na lica one usiljene, lazljive
osmehe i brze bolje pogledaju u pod da bi izbegle strele iz vasih
ociju..
- “Dobar dan, zlato.. ovo cudo opet ne radi, djavo ga odneo, a mi, sta cemo.. eto.. malo da popricamo..”
- “Pa sto ne pricate unutra, ovde mozete samo da se razbolite” kazem u prolazu, vec unapred znajuci da ce u odgovoru biti objasnjeno kako su se eto, bas slucajno tu srele, pa zastale..
Cudna je ta starost.. I teska je, sigurno.. narocito kad si sam.. Mora da su jezivi ti samotni, cutljivi dani, kad oko vas nema nikoga sem uspomena i duhova proslosti..
- “Dobar dan, zlato.. ovo cudo opet ne radi, djavo ga odneo, a mi, sta cemo.. eto.. malo da popricamo..”
- “Pa sto ne pricate unutra, ovde mozete samo da se razbolite” kazem u prolazu, vec unapred znajuci da ce u odgovoru biti objasnjeno kako su se eto, bas slucajno tu srele, pa zastale..
Cudna je ta starost.. I teska je, sigurno.. narocito kad si sam.. Mora da su jezivi ti samotni, cutljivi dani, kad oko vas nema nikoga sem uspomena i duhova proslosti..
Zato, vi koji cete mozda ostariti negde u mojoj blizini, ako me vidite
nekad da pocinjem da obitavam sa drugim babama po hodnicima, opomenite
me.. Uhvatite me za ruku, i recite: ajde matora, da pijemo kaficu, onako
k'o nekad, uz muzikicu, iz onih tvojih blesavih, rasparenih solja..
Svecano obecavam da cu i ja uraditi isto ako primetim kod vas slicne
simptome...
[ Generalna
]
26 Mart, 2013 15:07
Zivot u zgradi je vrlo slican zivotu u nekom
malom selu.. u selu imate sokake sa kucama a u zgradi spratove sa
stanovima..Samo je u selu malo lepse..
Krenem da prosetam Zmaja, kad od lifta nema ni traga ni glasa.. nista, ajmo peske..Zmaj se malo protivi, ne voli stepenice, al mala nuzda je jaca od gadjenja prema strokavom stepenistu pa ide, na noktima doduse, da ne usvinji sape, ali ipak ide.. do treceg sprata muk, mrak, mrtvilo, i sve nesto na "M".. al na trecem krece zurka..
Krenem da prosetam Zmaja, kad od lifta nema ni traga ni glasa.. nista, ajmo peske..Zmaj se malo protivi, ne voli stepenice, al mala nuzda je jaca od gadjenja prema strokavom stepenistu pa ide, na noktima doduse, da ne usvinji sape, ali ipak ide.. do treceg sprata muk, mrak, mrtvilo, i sve nesto na "M".. al na trecem krece zurka..
Komsinica iznosi muskatle
da joj nocas ne smrznu na terasi, ali ne redja ih pored svojih vrata vec
ih slaze po stepenistu, opusteno, kao da je u svojoj dnevnoj sobi, i
jos nas, uz kiseli osmeh nesto popreko gleda, kao da nam porucuje: bas
ste tuda nasle da prolazite? Izvin'te komsika, evo necemo vise, samo
zbog vasih polumrtvih muskatli izlazicemo na ulicu direkt kroz terasu.. Zmaj lavezom iskazuje svoje negodovanje, a ja tiho rezim, i preskacuci
saksije "hitam" ka drugom spratu..
Tamo nas docekuje psovanje necije
majke uz muzicku pratnju Zorice Brunclik cini mi se, pesma o nekim
avlijama..mozda je i Zorica Markovic u pitanju..bem li ga, nikad nisam
bila dobra sa tim Zoraicama..
Na prvom spratu ludnica zvukova i mirisa..
tresti izvestaj o vremenskoj prognozi za sutra, i to toliko glsno da
cuju bez problema i oni na osmom spratu, neko urla iz kupatila da mu
dodaju peskir, mirise kiseli kupus i neka paprika..
U prizemlju 'ladno i
mracno.. jedan komsija uporno ceka lift koji mu se ne odaziva.. kad
vidi nas dve kako silazimo postaje mu jasno da ce morati gore pesaka.. a
zivi na sedmom.. izraz lica mu je toliko ocajan zbog toga, da pokusavam
brze-bolje da ga utesim recima da cu proveriti nije li mozda neko u
podrumu ostavio otvorena vrata.. "Molim vas, ako vam nije tesko..." -
govori mi onako mokar i umoran.. Aman covece, nije mi tesko, samo se
razvedri..
Ubrzavam korak ka podrumu i vucem Zmaja jer sve manje
pokazuje zelju da izadje napolje zbog hladnoce koja dopire do nas.. U
podrumu vrata od lifta naravno stoje otvorena.. zatvaram ih i lift zurno
odlazi gore po onog mucenika kome je sad sigurno laknulo.. a i nama je,
jer cemo u povratku zaobici kupus, paprike, Zorice, psovanje i
muskatle..
P.s. i tako je i bilo.. hvala komsiji sa sedmog sprata sto je lepo zatvorio vrata od lifta za sobom.. :)
P.s. i tako je i bilo.. hvala komsiji sa sedmog sprata sto je lepo zatvorio vrata od lifta za sobom.. :)
