"On!" – pomisli Nina u neverici, penjuci se
stepenistem iza Nikole, Ane i Marka.. Poznavala je ovog coveka.. Ali nije ga videla
vise od 2 godine..
-Izvolite!
– rece Marko otvarajuci im vrata svoje kancelarije. Upalio je svetla jer se
napolju dan tek stidljivo radjao.. zora se lenjo rumenela iznad grada..
Pruzio je ruku Nikoli i pljesnuo ga po ramenu, onako kao
drugara, kolegu, nekog poznatog i dragog.. zatim je pruzio ruku i Ani
-Inspekror
Marko Nikitovic, drago mi je. – predstavi joj se prijatnim glasom koji je
ulivao poverenje
-Ana…
Ana Kostic, novinar.. ako je to uopste vazno… - odgovori mu ona zbunjeno i sa
nelagodom.. nije znala sta sme da kaze pred njim..
-A
ovo je… - okrete se Nikola ka Nini sa zeljom da je predstavi Marku
-Nina
Simic, advokat, specijalizirala krivicno pravo, vrlo uspesna mlada dama..
znam.. – ideklamova Marko podatke o Nini, uz osmeh..
Ona je jos stajala na vratima, zbunjena, razmisljajuci
kako da se postavi u ovoj situaciji. Nije joj bilo prijatno.. Ni na kraj pameti
joj nije bilo da bi Nikola BAS njega mogao da pozove.. Cak joj ni ime “Marko” u
celoj ovoj frci nije signaliziralo da bi mogla na njega da naleti. "Od brige i straha popustila ti je
koncentracija, sad se snadji kako znas i umes!" - grdila je samu sebe u mislima.. Udahnula
je duboko i zakoracila u prostoriju uzdignute glave
-Marko..
Dugo se nismo videli.. – rece pruzajuci mu ruku u znak pozdrava
-Sad
kad te vidim, izgleda mi kao da smo se juce videli, jer... nista se nisi
promenila.. Zao mi je sto se srecemo pod ovakvim okolnostima ali drago mi je
sto te vidim. – rece Marko stezuci njen dlan… - Sedite ljudi, da se dogovorimo kako da resimo ovaj problem..
Svo cetvoro sedose na stolice poredjane oko masivnog
crnog stola koji je dominirao prostorijom. Nikola nije uspevao da savlada
znatizelju pa upita:
-Vas
dvoje se znate?
Zavlada trenutak neprijatne tisine. Nina proguta knedlu,
pogleda u Marka i rece:
-Da,
znamo se… saradjivali smo na jednom sudjenju… Ali to je sad manje bitno.
Ispricaj mu ono zbog cega smo dosli. Svaki sekund nam je vazan. – hrabrila je
Nikolu da predje na stvar i okane se te neprijatne teme
Bila je zahvalna Marku sto je cutao, dozvolivsi njoj da
kaze onoliko koliko zeli o njihovom poznanstvu. Nikola se nervozno promeskoljio
u stolici, pozelevsi jos informacija o toj njihovoj saradnji, ali setio se
svojih drugara o kojima vec satima nisu znali apsolutno nista i to ga natera da
se okrene ka inspektoru i pocne sa pricom…
Ana i Nikola trudili su se da sto bolje objasne celu
situaciju, Marko je pazljivo slusao i zapisivao ono sto je smatrao bitnim za
dalji tok slucaja, sto je Nini dalo vremena da se mislima vrati tri godine
unazad…
Prisetila se trenutka kada je prvi put ugledala Marka
ispred sudnice u Palati Pravde.. Onako visok, markantan, sa tim razoruzavajucim
osmehom odmah joj je zapao za oko. Sva se bila smotala, poispadali su joj
papiri iz ruke, i on je prisao da joj pomogne da ih pokupi.. Neposredno pre
toga zavrsila je specijalizaciju i bila pozvana od strane uvazenog advokata
Ivanovica da mu asistira na jednom vaznom slucaju, na kom je i Marko radio.. I
sve bi bilo dobro da se na tome zavrsilo.. Ali nije.. Kada je sudjenje
zavrseno, zlocinac je poslat na izdrzavanje kazne bez prava na zalbu, a Marko je prisao da joj cestita i tom prilikom pozvao je na veceru, da proslave sto je
pravda zadovoljena. Ni sama nije znala zasto je pristala.. jer je tim
pristankom pogazila jedno od svojih najvaznijih pravila: >> nikad ne mesaj poslovni sa privatnim zivotom << Ali
eto, poklekla je, njegov sarm je pobedio i otisli su na veceru… Nesto ju je
ludacki privlacilo tom coveku.. znala je da to nije ljubav.. bar ne ona
istinska.. ali je svakako bila strast. Nakon vecere, koja je protekla u nekoj
cudnoj uzurbanosti i nervozi, odvezli su se do Markovog stana… bez
odugovlacenja, u gotovo potpunoj tisini, samo jedno njegovo: "Hocemo do mene?" I jedno
njeno: "Hocemo.." Te noci bila je intimna sa tim muskarcem koga
uopste nije poznavala… Prvi put u zivotu dopustila je sebi nesto takvo.. samo
se prepustila da je zelje tela vode.. mozak kao da je izvadila iz glave i
stavila ga u torbu.. Noc je bila puna neobjasnive strasti i pozude dva potpuna
stranca… ali jutro je donelo stid.. Njen “racio” ponovo se probudio, i
kritikovao je zbog nepromisljenosti koju je sebi dopustila! Taj covek je bio
kriminalni ispektor, za ime sveta! Ko zna koliko ce im se putevi u buducnosti
ukrstati u sudnici.. Nije zelela tako da gradi karijeru.. Nije zelela da zavrsi
na zutim stranama casopisa kao skandal majstor.. Marko je primetio njenu
nervozu, pokusao da je umiri, da joj kaze da se ne sekira, da on nikada nece
nikome reci da su zajedno proveli noc ukoliko ona bude odlucila da to ostane
tajna. Bio je vrlo svestan osetljivosti cele situacije i razumeo je Ninine
strahove.. Drustvo nije prastalo takve stvari, narocito ne na pocetku
karijere.. a ona je, pored toga sto je bila izuzetno lepa, takodje bila i vrlo
sposobna mlada zena, i smatrao je da ima sve predispozicije da uspe. Zato su se
tog jutra pozdravili i razisli uz obostrano obecanje da ce se drzati poslovnog
odnosa, da ce se uvazavati kao saradnici ako ponovo budu radili na nekom
slucaju, i da ce noc koju su proveli zajedno pokusati, ne da zaborave, ali recimo, da
ostave iza sebe.. I tako je i bilo.. Marko je odrzao dato obecanje, nije je
vise zvao, postujuci njenu zelju. Sreli su se jos desetak puta u sudu, i
sasvim korektno saradjivali, iako je Nina svaki put osecala stid, i trebalo joj
je vremena da se opusti u njegovoj blizini. On, kao da je znao sta ona oseca,
uvek se povlacio u stranu, dajuci joj prostora da dise.. I eto, vise od dve
godine se nisu sreli ni poslovno, ni onako slucajno u gradu, do tog ranog
jutra.. Nina je povratila prisebnost, prodisala je ponovo punim plucima, jer
nije zelela da Nikola pomisli nesto lose o njoj i njenom poznanstvu sa Markom. Nikola…
bio joj je vazan, na neki poseban nacin.. I vec duze vreme razmisljala je kako
da proveri da li i on oseca isto prema njoj.. Nacin na koji primio vest o njenom
poznanstvu sa Markom pokazala joj je da mozda oseca isto.. ucinilo joj se da je
uhvatila trunku ljubomore u njegovom pogledu.. Marko naglo ustade sa stolice i
trze je iz misli.
-Sve
ce biti u redu Ana, misli pozitivno! Pozvao sam sve raspolozive ljude i
krenucemo tamo, onako kako smo se dogovorili.. Budite pazljivi.. Ozvucicemo svo
troje, za svaki slucaj, iako cete pred njih izaci samo vas dvoje.. Nina ce za
to vreme sa grupom mojih ljudi pokusati
da pronadje Sasu i Ljubu , posto ih ona poznaje. Sigurno ih drze u nekoj od
garaza… Moji ljudi drzace ih na nisanu iz zasede, i na najmanji sumnjiv pokret
dobice nalog da pucaju. Moras biti hrabra kao i do sad! Ti si jedino na sta ih
mozemo namamiti, i znam da ti to odvratno zvuci ali ne brini, moji ljudi su obuceni
za takve situacije. – objasnjavao je Marko cucnuvsi pored Anine stolice..
-Uradicu
sve sto trazite! Sve! Samo da izvucemo Sasu i Ljubu zive! – placnim glasom
progovori Ana – Sta mi drugo preostaje, osim da vam verujem da cete nas
zastititi…
-Mozes
mu verovati… Marko je covek od reci… - oglasi se Nina
Svo troje je pogledase.. Gotovo da su i zaboravili da je
ona tu.. toliko su se usresredili na pravljenje plana akcije spasavanja momaka
i hvatanja onih gadova.
-I
ja to isto mislim.. – potvrdi Nikola
-Hvala
na ukazanom poverenju! Hajde da se pokrenemo! Idite kod mog kolege Janka, da
vas ozvuci, dok ja proverim da li su sva vozila spremna. Jankooo! Ozvuci ljude!
Idemo! Pokret! – povika inspektor otvorivsi vrata od kancelarije
Nina, Nikola i Ana ustadose i zagrlise se..
-Ajmo,
samo pozitivno! Za par sati ce valjda sve ovo biti gotovo! – rece Nikola
ljubeci u kosu prvo Anu pa onda Ninu.
-Hajdemo..
– rekose one u glas
* * *
Ljuba je, osetivsi dah slobode, dobio zelju da poleti,
ali telo ga nije slusalo.. posrtao je sve vise.. Sasa takodje.. ono malo snage
sto su snom povratili brzo se potrosilo. Sve su sporije odmicali.. Korov koji
je rastao svuda oko njih dodatno im je otezavao kretanje, hvatao ih za noge,
obarao ih na tlo.. U jednom trenutku
Ljuba pade i zakuka..
-Ne
moguuu viseee!
Sasa se doteturao do njega vukuci ranjenu nogu.. U
daljini je zacuo glasove. Oni majmuni krenuli su za njima! To saznanje ga obori
na kolena..
-Samo
da nisam zaspao! Da sam na vreme otkrio da su vrata otvorena! Sad bismo vec
bili na sigurnom! – rece kroz suze..
Nije zaplakao jako dugo.. jos od majčine iznenadne smrti,
pre 9 godina… i mislio je da nikad i nece ponovo plakati.. mislio je da je tad
isplakao sve suze koje su mu bile namenjene za ovaj zivot.. mislio je… ali se
prevario.. jer je tog trenutka plakao bas kao malo dete.. slomljen od nemoci i
bola.. I zeleo je samo jedno: da sve prestane.. da se sve zavrsi tog istog
trenutka..
-Zajebao
sam brate… oprosti mi.. mogao sam da nas izvucem ranije, samo da sam ostao
budan.. – ocajnicki se pravdao Ljubi stezuci mu ruku
-Ne
lupaj.. nisi… mogao… da znas… – izusti Ljuba jedva cujno – Ostavi mene… bezi…
imas jos sansu.. da im.. pobegnes…
-Nema
sanse Ljubo… necu te ostaviti..
Glasovi su bivali sve blizi.. Culo se kako puca granje
pod nogama Zverkinih gorila..
-Bezi
kad kazem! – zakrklja Ljuba pokusavajuci da odgurne Sasu
"Bezi kad kazem!" – Te reci zabole su se u Sasine grudi
kao milion otrovnih strela, jer upravo to su bile poslednje reci koje je uputio
zeni koju voli svim srcem.. Grubim glasom ju je oterao od sebe, umesto da je
iskoristio priliku i priznao joj sta oseca.. I ako sada umre, Ana ce se secati
samo tih ljutitih, grubih reci i njegovih krvavih ruku kojima je gura od sebe,
bas kao sto je Ljuba sad gurao njega.. Ta pomisao mu je toliko tesko pala da je
gotovo mogao da cuje slom sopstvenog srca koje se raspalo u paramparcad…
-Oprosti
duso… - prosaputa, podizuci pogled ka nebu koje je sve vise poprimalo boju
Aninih ociju i na kom se novi dan lagano budio, pruzajuci bezbroj mogucnosti
nekim drugim ljudima.. ali ne i njemu..
Jedan od gorila zaustavio se, jedva disuci, na nekih
15-tak metara on njih dvojice..
-Tu
ste gnjide! Mislili ste da cete da zbrisete, a mi da najebemo zbog vas?
Jos trojica se pojavise iza njega… Sasa ih je samo nemo
posmatrao… Licili su mu na zadihane, besne zveri, zeljne krvi, sto su u sustini
i bili… ali on se osecao kao da vise ni jedna kap krvi u njemu nije ostala..
-Sta
je zivotinje? Hocete krv? Pa nema vise, sve ste nam popili… Ostale samo kosti i..
– nije uspeo da zavrsi recenicu.. Jedan udarac u glavu bacio ga je u prijatnu,
opustajucu tamu..
-Gazda,
uhvatili smo ovu dvojicu – promrmlja jedan celavi grmalj u slusalicu – Da ih
smaknemo?... Ali…. Ok, razumem! – ubaci telefom u dzep i okrete se ostalima - Nosite
ih! I zapusite svaku, i najmanju rupu na 18-ici! Brzo! I ne smete vise da ih
mlatite! Gazda je tako naredio! Kaze da mora prvo da propevaju! Jasno?
-Jasno!
– odgovorise slozno ostali svesni da nije trenutak da iskusavaju Gazdino
strpljenje. Vec su dovoljno gresaka napravili.
* *
*
Na stovaristu, ispred garaze broj 52 zaustavio se crveni Reno Clio.. U njemu su,
puni straha i zebnje sedeli Ana i Nikola. Anini dlanovi su se nekontrolisano
znojili.. Nikola je osmatrao okolinu. Sve je delovalo mirno i pusto ali znao je
da nije tako.. bar 20 pari ociju bilo je u tom trenutku upereno u njih i iz
raznih uglova pomno posmatralo desavanja.
-Mozemo
mi to Anci! Moramo! Zbog Saleta I Ljube! Nemoj sad da mi tones! Idemo? – bodrio
ju je Nikola i sam ne verujuci u ono sto govori, ali morao je tako.. morali su
da izguraju ovo do kraja..
-Sta
god da se desi, znaj da sam ti zahvalna do neba, za sve sto si ucinio i sto i dalje
cinis.. Idemo! – brzo ga je poljubila u obraz, stegla mu ruku, a zatim odlucno
iskoracila iz kola.
Jedan nizak ali krupan muskarac istrcao je iz garaze,
pogledao u njih a zatim se takodje trkom vratio unutra, da bi nakon nekoliko
sekundi ponovo izasao u pratnji visokog muskarca sa bradom…
-Oooo
vidi, vidi… Pa ko je to nama dosao u posetu? Dobro nam dosli! – pozele im Zverka “dobrodoslicu” kroz ironican,
zlobom protkan smeh
Ana proguta knedlu…
* * *
Za to vreme, 6 muskaraca i jedna zena sunjali su se pazljivo
kroz sumarak, osmatrajuci garaze.. Primetili su neki metez ispred jednih vrata.
-Vidis,
tamo.. sigurno ih tamo drze! Mozda i ne drze njih, ali sigurno tamo ima neceg,
cim se motaju tuda i toliko obigravaju bas oko te garaze..- prosaputa Nina
jednom visokom muskarcu koji je stajao pored nje drzeci na nisanu nekoga od
onih ljudi koje su posmatrali..
-100%
tamo ima necega.. – odgovori covek, razmenjujuci pogledom sifre sa jos dvojicom
kolega koji su stajali 5 metara od njih.
Dva coveka sedose u crni dzip odvezose se, dok druga
dvojica ostadose da cuvaju strazu, jedan na zadnjim vratima.. a drugi ode na
prednja..
-Prepoznajes
li onog coveka? – upita visoki covek Ninu prizajuci joj dvogled da bolje
pogleda
Nina pogleda kroz dvogled i krv joj se zaledi u zilama!
-To
je Vucko! – gotovo ciknu ona
-Sssssssss…
- ucutka je covek zavrcuci prigusivac na svoje oruzje
-Ubicete
ga? – upita ona preplavljena strahom
-Ne,
samo cu ga onesposobiti da jedno vreme hoda… - odgovori joj covek a zatim
klimanjem glave dade znak kolegama
-Sta
da radim? – upita ona sapatom
-Ostanite
tu, dok vas ne pozovemo da pridjete.. Molim vas, to je za vase dobro..
-U
redu…
Dvojica se izdvojise iz njihove grupe, legose u gustu
visoku travu i otpuzase do garaze na kojoj je stajao broj 12… Zatim se spretno i
besumno uspravise i sklonise iza jednog zida, na sigurno, a onda nestadose iz
vidokruga. Njihov zadatak je bio da “skinu” onog koji je cuvao prednja vrata, a
covek koji je stajao do Nine trebao je da ustreli Vuka. Toliko je shvatila,
posmatrajuci ih. Bili su zaista dobro uigrani. Ona preostala trojica se po nekoj,
njoj nevidljivoj, komandi rasporedise na svoje pozicije spremni da reaguju ako
nesto podje po zlu.
-Okrenite
se, molim vas.. nemojte gledati.. – zamoli je covek
Ona mu poslusno okrete ledja i udalji se od njega metar,
dva… Sekund kasnije Vuk pade kao pokosen! Ona trojica potrcase ka njemu,
zgrabivsi ga i onesposobivisi da zaurla i pozove pomoc. Zatim mahnuse, coveku
koji je pucao.
-Gospodjice…
idemo! – naredi covek
Nina potrca za njim, posrcuci od pomahnitalog adrenalina
koji joj je jurcao zilama.
Dva coveka istrcase iz haustora noseci jednog od gorila
iz cije noge je jurcala krv..
Vucko se previjao po podu od bolova.. a onda otvori oci i
ugleda bledu, uplasenu Ninu. U tom trenutku znao je da je gotovo.. Sve je
propalo..
Covek koji je pogodio Vuka, prisao je vratima, ispalio
dva besumna metka u bravu i utrcao unutra pozivajuci rukom Ninu da mu se
pridruzi.
Unurta, u mraku, stenjao je Sasa.. dolazio je sebi od
onog udarca.. Ljuba je bezivotno lezao pored njega..
-Sasa!
– uzviknu Nina i pade na kolena grleci ga i placuci
-Ana?
– upita Sasa zbunjen i jos uvek osamucen
-Nije
Ana, Nina je, ali uskoro ces videti i tvoju Anci! – govorila je ljubeci ga po
otecenim kapcima i brisuci mu krv sa cela i obraza.. – Sve ce biti dobro! Videces!
-Ovaj
covek je u teskom stanju, ali je jos ziv.. – rece visoki covek opipavsi Ljubin
puls
-Dobro
je! – uzviknu Nina radosno – zovite pomoc!
-Vec
jesmo, gospodjice, stizu!
Dva coveka unesose Vuka u garazu i spustise ga na pod
pored zida… Njegov pogled bio je uperen u Sasu.. nije vise bilo mrznje u
njemu.. samo dva prazna oka..
-Nina!
Nina! Na mogu da verujem.. mislio sam da je gotovo.. da smo izgubljeni.. Kako
ste uspeli? Ana?! Gde je Ana! Hocu da je vidim! – pobuni se Sasa bezuspesno
pokusavajuci da pomakne svoje izmrcvareno telo..
-Polako..
smiri se.. Ana je dobro, uskoro ces je videti.. – umirivala ga je Nina
Sasa uhvati Vuckov prazan, porazeni pogled…
-Sta
je sad “ljudino”? Nemas vise sta da kazes? – zareza on gledajuci svog bivseg
kolegu i druga kako lezi u lokvi krvi… - Vidis jadniče.. u jednoj stvari si ipak bio u pravu..
“I nad popom ima pop”, nistarijo jedna!
U tom trenutku u garazu utrcase bolnicari sa nosilima u
rukama..
Nina je skocila sa stolice i potrcala da spreči Anu u nameri da napusti
stan. Sve što se desilo i što je čula te noći nije obećavalo "srecan
zavrsetak".. Morali su dobro da promisle, i hladne glave odluce kako da
deluju i sta da urade.
-Neces ti nigde! Vracaj se tamo da pojedeš sve iz tanjira!
Brzopleta si, kao i puno puta do sad! Šta ćemo da uradimo kad dodjemo tamo? Šta?
Da samo udjemo i kazemo tim zlikovcima: "
ćao drustvo, mi došli!" Ne
budali! Ti tipovi su opasni! Treba nam PLAN! I to dooobar! – vikala je gurajuci
Anu natrag u sobu
-Ali, ti ne razumeš! Pusti me!.. Saša!.. Moram da ga izvučem!
– borila se Ana sa njom, opet na ivici očaja i suza
-Nikola, molim te, pomozi! – preklinjala je Nina
Nikola je stajao, na sred sobe, drzeci se obema šakama za glavu.. Nem od
šoka i straha... Paralisan Vučkovom izdajom... Sklapao je kockice u glavi..
Poruke i pozivi upućeni na Anin broj bili su sa Vučkovog telefona... Znao je on
da Vučko "ne miriše" Sašu, ali ni u najluđim snovima ne bi pomislio
da bi Vuk otišao toliko daleko..
-Ana, urazumi se! Nina je u pravu! Sedi, i smiri se! I
prestanite da se raspravljate, ne mogu da razmišljam od vaše dreke! – podviknuo
je, i devojke se umiriše, i vratiše za sto, svaka u svojim mislima..
Nije bio siguran šta da urade.. Bilo je rizično, opasno i potpuno suludo da
se sami upute tamo. Treba pozvati policiju.. Poznavao je nekoliko kriminalnih
inspektora, sarađivao je par puta sa njima kada je bilo potrebe da se udje u
trag nekim osumnjicenim likovima preko mobilnih telefona. Ali nije znao koga od
tih ljudi da pozove te noći.. Nekako je bio pun sumnje prema svima, nakon
otkrića da je Vučko izdao Sašu i Anu.
-Slušajte me... Postoje dve mogućnosti da se ova zbrka
objasni. Prva je ta da je Zverka uhvatio Vučka, i onda sa njegovog telefona
slao poruke i zvao Anu, i ako je tako onda ga sigurno jos uvek drži tamo kao
taoca, ili ona druga, ružnija ali ne i nemoguća, a to je da je Vučko u dilu sa
Zverkom, i da je ovo uradio namerno, da vrati Saši neke stare
"dugove"... – podelio je sa njima svoja razmišljanja
-Kako to misliš? Pa Vuk i Saša su drugari... – Ana je bila
zbunjena
-Da, njih dvojica se dugo poznaju, puno su radili
zajedno.. ne vidim razlog.. – i Nina je bila zbunjena i sluđena
-Jeste, ali... Ima stvari koje vas dve očigledno ne
znate.. Pre nekih 7-8 godina, Saša je dobio posao koji je Vučko priželjkivao za
sebe.. Bila je u pitanju neka reportaža u inostranstvu, vrlo važna i velika
prica koju je trebalo dobro dokumentovati fotkama i snimcima.. Vuk se svim
silama trudio da ode na taj zadatak.. i svi mi, iz redakcije, mislili smo da je
ta stvar gotova. Čak je i Saša bio 100% siguran da se urednik neće
predomisliti..ali urednik je ne kraju, iz čista mira, doneo odluku da na taj
zadatak pošalje Sašu umesto Vuka.. nije dao objašnjenje, samo saopštenje.. Svi
smo se čudili toj iznenadnoj promeni, naročito Saša koji je cak i otisao da
zamoli da se zadatak vrati Vuku, znajuci koliko to ovome znači, ali šef je bio
neumoljiv, pa je na kraju Sale ipak otišao, odradio odličan posao i nakon toga dobio
je mnogo bolji status, ne samo u našoj redakciji, već i šire.. Otvorila su mu
se mnoga vrata, pljustale su poslovne ponude, dosao je u situaciju da moze da
bira sta će da radi.. Pokupio je sve one povlastice koje je Vuk želeo za sebe.
Ali Saša, kao što znate, nikad nije bio sebičan i zlonameran.. Imao je odrešene
ruke, i kad god je bilo prilike vodio je nekoga od nas sa sobom, pružajući tako
i nama priliku da dodatno zaradimo.. Zato ga mnogi vole.. Ali ne i Vučko.. On
je po prirodi jako zavidan tip, duboko iskompleksiran i očajan, primetio sam to
i ranije ali nisam ni sanjao da te njegove osobine imaju tolike razmere... –
trudio se Nikola da im objasni
-Ali zašto je takav? Ne razumem... Pa nije Saša kriv što
je urednik promenio odluku..Tu ima još nešto, sigurno! – Ninina ispitivačka priroda tražila je još
podataka, dok je Ana samo ćutke slušala i prizivala u sećanje sve situacije u
kojima je bila sa Vučkom, tragajući za nekim pokazanim znakom mržnje prema Saši
koji je možda previdela...
-Razloge za te njegove loše strane Ljuba i ja smo
pronalazili u njegovoj teškoj životnoj priči.. Živeo je sa ocem, koji je bio
neradnik i alkos, bez majke.. trpeo je svasta.. i na kraju pobegao i domogao se
velikog grada sa samo jednom željom: da uspe! Jaooo! Sad sam se setio! Ljuba mi
se od juče ne javlja! – skočio je Nikola izbezumljeno potrčavši ka kompjuteru
-Ni nama se nije javio, a zvali smo ga i Saša i ja, pre
nego što se sve desilo! – skočila je i Ana – Da nisu i njega uhvatili???
Nikola je brzim pokretima ukucavao brojeve i slova na tastaturi, prateći
dešavanja na ekranu..
-Pokusacu da ga lociram! Ako je poneo mobilni sa sobom, ne
bi trebalo da bude problema.. Dajte mi par minuta mira!
Devojke se pogledase izmedju sebe i vratiše se na svoje stolice.. Anina
utroba se prevrtala.. Strahovi za Sašu su se duplirali ovim novim saznanjima o
Vučku i dešavanjima iz prošlosti. Gotovo je bila ubeđena da se Vuk nalazi na tom
stovarištu dobrovoljno, a ne pod prisilom i to joj je stvaralo užasne slike
pred očima...
Nina se nije prepustala panici, kovala je plan.. Nešto će morati da urade,
da izvuku Sašu odande živog! "Samo
da je još živ!" – preklinjala je u sebi...
Ana je uhvatila crnu slutnju u njenim očima..
-Pitas se da li je još živ? – upitala je tiho.. Glas joj
je drhtao, i suze su se slivale niz njene obraze, nestajući na izgriženim
usnama terajući je da zažmirka od neprijatnog peckanja
-Ma ne, mila.. nemoj da misliš crno... jak je on momak,
izdržaće.. moramo biti pametni i pozitivni... – reče Nina prišavši da zagrli
drugaricu, odjednom svesna činjenice da se te noći njihov odnos nekako
produbio, dobio novu dimenziju..
Bilo joj je drago sto je Ana te noći došla baš kod nje.. što je celu tu
dramu odlucila da podeli sa njom.. bio je to jasan znak da joj potpuno veruje..
Nina je volela Anu, onako, kao sestru, koju nikad nije imala a uvek je
priželjkivala..
I znala je da je spremna na sve da joj pomogne..
- Jebem im sve! Oni su svi tamo! Imaju Ljubu!
– preteci je zarežao Nikola udarajući šakama o kompjuterski sto. Sto se zadrma
i jedna čaša pade na pod i uz prasak se rasturi na komade.
- A u pi... materinu... – opsova on kroz zube
i saže se da pokupi delove
- Ljudi, šta da radimo? Ovo je mnogo ozbiljno!
Moramo pozvati nekoga i tražiti pomoć! Pusti to, ja ću pokupiti.. – konstatova
Nina zabrinuto, prilazeči da pomogne Nikoli
- Moramo zvati inspektora Marka. Razmišljao
sam, i u njega imam najviše poverenja! – reče Nikola tražeći u imeniku
inspektorov privatni broj...
- Misliš li da i je i Ljuba umešan? – sa
zebnjom u glasu upita Ana
- Ma nema šanse! Ljuba je mnogo dobar lik..
pozitivac.. ne želim da poverujem u to.. Ćutite sad, zovem Marka.
Telefon na onoj strani uporno je zvonio, i svako zvono činilo je Nikolu još
nervoznijim.. Devojke su zurile u njega pune nade i ocekivanja. Baš u trenutku
kad je Nikola hteo da odustene od čekanja i prekine vezu sa one strane se začuo
bunovan, ljutit muški glas:
-Mali, bolje po tebe da imaš dobar razlog da me probudiš! ...
-Marko, imamo veliki problem... – reče Nikola i uz uzdah
poče da prepričava sve što se desilo i što su otkrili....
-Ništa mi se to ne sviđa..ali dobro si uradio što si mi
javio.. Ok, samo da se obučem i krećem. Budite svo troje u stanici, za pola
sata! Sredićemo tu gamad! – naredi Marko odlučnim glasom prekidajući vezu
-Idemo devojke! Pomoći će nam! Moramo mu verovati, on nam
je jedina šansa.. Samo da momci izdrže još malo!
-Molim te Bože, daj im snage! – pomoli se Ana tiho,
oblačeći jaknu
-Idemo mojim kolima! Ajde! – pozva ih Nina otvarajući
vrata od stana....
* * *
Vučko se uneo Saši u lice, nacerio se zlobno i pljunuo ga po sred krvavog
čela.
-Nemoj ti meni "prijatelju", gnjido jedna!
Gospodin "uspesni, traženi fotograf" se usuđuje da bude ironičan! –
siktao je Vučko izvukavši mali ali oštar nož iz džepa – Samo jedan rez može da
te ućutka zauvek!
Saša se svim silama trudio da povrati prisebnost i obuzda bes koji je u
njemu sve više ključao. Sve mu je bilo jasno.. Nikola je još davnih dana
provalio pravo Vučkovo lice, ali je Saša uvek tražio razloge da ga opravda.
Sada je znao: Vuk mu nikada nije oprostio to što je poslat da uradi onu
reportazu u Brazilu, umesto njega...
-Šta hoćete od mene? Zašto me držite ovde? – pitao je, ne
bi li započeo razgovor i izvukao iz Vučka neke korisne informacije.
-Čekamo da ona tvoja lutkica dođe da te spasi, a onda ćemo
da te dokrajčimo. Tačnije, JA ću da te dokrajčim! – odgovori Vuk ledenim
glasom, punim istinske mržnje – Hoćeš sve za sebe jel? I najbolji posao, i
najbolju ribu, sve.. e pa ne može "prijatelju".. I VUČKO ZASLUŽUJE
NEŠTO DOBRO! I to ću uzeti! Milom ili silom! Kad tebe ne bude bilo, onaj
bradati seronja od našeg uvaženog šefa neće imati izbora, moraće sve tvoje
poslove meni da prepusti.. A i Ana će da pati, pa ću ja da je tešim i na kraju
će i ona biti moja! Hahahaha! Shvati gnjido, izgubio si! I nad popom ima pop!
Saši se ledila krv u žilama od onoga što je čuo!
Vučko je zeleo i Anu!!!! Ne, to ne sme da se dogodi! Posao nek mu uzme ali da
Ana završi u rukama takvog bolesnog lika, to nije mogao da podnese..
-Takneš li je ikada tim svojim štrokavim krvavim šapama,
zažalićeš! – procedio je Saša kroz slomljene zube
-Jel? Hahahahah! Da nećeš možda ti, sa onog sveta, u tome
da me sprečiš? Ne seri, budalo! Ti si mrtav čovek!
U tom trenutku teška vrata garaže otvoriše se uz užasnu buku i škripu..
Udjose tri muškarca u tamnim odelima. Saša nije uspevao dobro da im vidi lica,
zaslepilo ga je svetlo sa bandere. Video je samo da se jedan od one trojice
osvrće po garaži šireći ruke. Bio je visok, snažan i imao je bradu. Toliko je
uspeo da primeti.
-Šta je bre ovo idioti? Pa ovo mesto liči ne jebenu
klanicu! – zaurlao je na onu dvojicu.
Vučko se povukao u mračni deo garaže što je Saši jasno pokazalo da se plaši
ovog tipa! Zverka! Sad mu je sinulo! Setio se da je čovek na Aninim
fotografijama takodje imao bradu. To je sigurno bio on! Došao da proveri da li
su njegovi bedni verni psi obavili sve što je naredio!
-Da ste olizali ovo mesto za 15minuta! Hocu da blista!
Svakog časa može neko da naiđe! Ne želim da pronađu ni najmanji trag! Jasno???
Ovog soma prebacite u 18-icu, nek pravi društvo onom drugom govnaru! – izdao je
naredjenja, rukom pokazujući na svu onu krv i na Sašu, a onda se žurnim korakom
uputio ka izlazu.
Na vratima je zastao, okrenuo se ka njima i smrtno ozbiljnim glasom rekao
-Ti, što se kriješ tamo u mraku kao neka pizda, da si
smirio doživljaj, jel jasno? U suprotnom, završićeš kao i ova dvojica! Polomljen
i krvav! I na kraju mrtav!
Izgovorivši to, nestao im je iz vodokruga. Dva tipa u odelima nešto su se
domunđavala u pola glasa, a Vuk je iskoračio iz senke. Oštrica noža u njegovoj
ruci preteći zasja u polutami.
-Alo, budalo! Nisi čuo gazdu? Sklanjaj taj nož i pomozi da
prebacimo ovog truta u auto! Brzo! – podviknu jedan od one dvojice krenuvši ka
Vučku, preteći mlatarajući pesnicom
Sašu obli ledeni znoj na samu pomisao da ce ga dizati i nositi ove gorile,
tako izlomljenog i ranjenog. I gde ga uopšte nose? I ko je taj
"drugi" koga pominju? Ništa mu više nije bilo jasno.. pitao se gde li
je Ana, da li je sa njom sve u redu... nadao se da joj neće pasti na pamet da
dođe tu, sama, da ga traži... Vučko je izašao iz garaže, a ona dva majmuna
uhvatila su ga, bez imalo milosti, jedan za noge, drugi za bolna ramena, i
poneli ga ka kolima. Crni dzip. Na mestu vozača – Vučko. Izlazi iz kola.
-
Otvaraj gepek, šta bleneš? – prodra se onaj koji je držao Sašine noge
u rukama.
Vuk otvori vrata, i ova dvojica ubaciše Sašu u gepek kao da je džak
krompira a ne ljudsko bice. Jeziv bol preplavi mu celo izmučeno telo i on
glasno zajauka.
-Umukni! – viknu Vuk zatvarajući vrata uz tresak
Sva trojica uđoše u auto, motor vozila zaurla i točkovi se pokrenuše. Saši
je znoj curio niz leđa i čelo.. Sve ga je ludački bolelo. "Moram da izdržim! Moram! Zbog Ane!" – hrabrio je sam
sebe. Automobil se zaustavio. Čuo je korake, zatim užasnu buku otvaranja starih
garažnih vrata, pa opet korake...
Udahnuo je sto je dublje mogao, prikupljajući snagu za jos jedan divljački
"premeštaj".. Jedan glavonja otvori gepek, a onaj drugi i Vučko
zgrabiše ga bezdušno i uneše u garažu broj 18. Unutra je bilo mračno, smrdelo
je na benzin, na buđ i vlagu, na znoj i prašinu.. Saša se zakašlja sa bolnom
grimasom na licu dok su ga spuštali na neki stari pocepani dušek. "Ovde je toliko prljavo da će mi se
rane inficirati! Sigurno ima i pacova!" – razmišljao je zgrožen pri
samoj pomisli na pacove koji bi mu se muvali oko otvorenih rana.
Ona trojica krenuše ka vratima i jedan gorila mu dobaci
-Ne bi bilo loše da riknete lepo sami dok se ne vratimo!
Hahahaha!
Zatim spustiše teška metalna rol vrata, zaključaše ih spolja i ubrzo se
udaljiše kolima. Saša je ostao u mrklom mraku i tišini. Osluškivao je...
Učinilo mu se kao da čuje nečije teško disanje..
-Ej! Ima li koga?! – upitao je
Disanje koje je čuo malopre ubrzalo se.. Delovalo je kao da neko prikuplja
snagu da progovori... Jeza mu se proli niz kičmu kao mlaz ledene vode i natera
ga da zadrhti..
-Saša... – začuo je tih, piskav, od bola promukli glas
-Ko je to? – pitao je
-Izvini... druže... pokušao sam... da ... te
upo..zo..rim...
-Ljubo? Brate! Ti si? – mucao je Saša u neverici
prepoznavši glas svog dobrog druga i kolege
-Govna... smestili.. mi.. upao sam.. u ... zamku....
-Ne pričaj ništa.. znam koliko te boli.. ne brini...
izvući ćemo se nekako.... Čuješ li? Ljubo? Ej!
Ali Ljuba više nije mogao da ga čuje.. bolovi su ga savladali i povukli u
mrak...
Vec danima strahujem i pitam se zasto nema sunca u aprilu, sta se to u vasioni desava, i da li se zvezda Sunce gasi?... Sama pomisao na tu mogucnost stvara u meni jezu i strah! Mogu da zamislim dan bez sunca, mogu i nedelju, i mesec, ali vise od toga ne mogu i ne smem..
Ali, evo nama dugo ocekivanog Sunca.. Uslo mi jutros rano u sobu i celu me, onako pospanu, okupalo... Silno sam mu se obradovala.. pa sam ostala 10 minuta duze u krevetu, da se malo pomazim sa njim, da mu sapnem da mi je nedostajalo, da ga zamolim da se ugnjezdi tu i da ostane..
Otvorila sam sirom prozore... Moje lale i narcisi u vazni podigli su svoje lepe glave, radosni.. Pas vrti repom, bacajuci mi loptu pred noge.. Sa radia dopire Colin glas.. Peva o Aprilu u Beogradu.. Sve ukazuje na to da nam je prolece napokon stiglo..
Otvorite i vi sve svoje prozore sirom.. i one od doma i one od srca.. Pozdravite sunce.. Rasirite ruke i zagrlite nekog.. Smejte se, i bez razloga: sebi, suncu, svetu oko sebe, nije vazno kome.. Pomilujte psa na ulici, znacice taj gest i njemu i vama.. Zvižducite pticama.. Kupite vezu narcisa i razdelite ih slucajnim prolaznicima.. Sedite na klupu pored nekog deke ili bake i porazgovarajte malo.. Sirite pozitivnu energiju.. Budite dobri..
Pozelite danas nesto veliko i vazno.. nesto od onoga za sta mislite da vam treba cudo da bi se to ostvarilo.. jer, ko zna.. mozda se onaj gore, koji je zaduzen za "cuda" bas danas dosadjuje..:)
Oni koji me poznaju, znaju i to da vrlo cesto razmisljam i govorim na temu otudjenosti medju ljudima.. Pod uticajem ovog horora koji se dogodio u Velikoj Ivanci, ne mogu, a da se ne zapitam koliko zapravo poznajemo i sebe i druge..
Realno gledano, svako od nas je tempirana bomba.. Niko nas nikada nije ucio i naucio gde su nam granice izdrzljivosti.. a mi kao ovce samo guramo, guramo, guramo u sebe svasta nesto sto odlucimo da ne izgovorimo ili pokazemo okolini i svetu.. I to se talozi.. gomila... gusi nas.. pa kad tad mora i da poplavi i preplavi..
Svi smo mi necije komsije, zar ne? Pa jesmo li onda svi i potencijalne mete? Definitivno mislim da jesmo.. jer nikad se ne zna iza cijeg pogleda cuci tihi ubica.. neko napaceno bice koje je predugo cutalo.. i predugo trpelo.. O onim, dokazano psihicki bolesnim ljudima necu da govorim. Sada razmisljam o nama koji se vodimo kao zdravi..
Nisu moja razmisljanja danas vezana samo za ovog coveka koji je po misljenju svih bio zdrav, a onda odjednom doziveo pomracenje svesti i pocinio takav zlocin.. Setimo se Brejvika koji je na Utoji pobio vise od 70 ljudi.. I on je u svojoj glavi razvijao neki poseban film, gradio neku teoriju i kovao paklene planove potpuno posvecen svojoj "misiji", misleci, iz svog mracnog ugla, da radi pravu stvar... Za njega su tek nakon zlocina "utvrdili" da je navodno bolovao od "paranoidne sizofrenije".. dovoljno da mu ne sude.. bar ne onako kako bi trebali..
Koliko je "Brejvika" medju nama? - pitam se...
Udaljili smo se jedni od drugih.. Pijemo mi kafe zajedno, pricamo o cenama, politici, poslu ili nemanju posla, ali nekako imam utisak da smo se masovno okrenuli onom nekom paralelnom zivotu koji "zivimo" na drustvenim mrezama.. Mladja populacija narocito..
Kao da smo zaboravili da se prijatelji STIČU i u SRCU cuvaju, a ne DODAJU i grupisu u kategorije tipa: bliski, poslovni, skolski itd...
Kao da smo zaboravili da je poljubac mek, vlazan i topao, a ne smajli sa napucenim ustima...
Kao da smo zaboravili da je zagrljaj lekovit, i da njegovu vaznost i snagu ne moze zameniti ni bilion kompjuterski nacrtanih srca..
Zaboravili smo i to da je fotografije sa letovanja mnogo lepse gledati u sobi punoj prijatelja, iz nekog lepog albuma, gde svaku fotku prati gomila komentara i iskren smeh i odusevljenje, a ne "Like" i "jao sto si lepa.. jao sto si sladak.. super ste.. divni ste.. bajni ste.. krasni ste..." komentar, napisan tek da se nesto napise.. da vam ne zamere "prijatelji" pa da vas obrisu sa liste ili ne daj Boze blokiraju, jer sta cete onda? Kako cete da budete u toku? Ma daj...
Secate li se sta je saputanje? Neciji vreo dah na vasem uvetu i vratu? Ili smo i to zaboravili?
Poenta je u tome da se sve manje
druzimo u realnom zivotu..
sve manje imamo osmeh i razumevanje za
druge..
sve manje razgovaramo, onako duboko i iskreno i sve se manje slusamo medjusobno..
sve se manje
smejemo zajedno.. pa onda jedan covek ubije 13 ljudi, i niko ne zna
razlog, i niko to nije ocekivao, i niko ne ume da objasni.. i niko
nije slutio.. hmmm...
Pa, 'ajde za promenu da se opet malo bavimo jedni drugima.. da
obratimo paznju na ljude oko sebe.. da se potrudimo da nasmejemo tuzne..
da saslusamo one koji dugo cute.. da razumemo cutanje onih koji su nekada puno govorili.. Da opet budemo bliski.. Da se opet osecamo i razumemo bez puno reci, pogledima.. Da sapucemo na mostovima posmatrajuci sumrak nad rekom, a ne na "chatovima" i u "inboxu"...
Alarmi na automobilima
ukljucili su se od pucnja i stvorili zaglusujucu buku. Sasa je glasno opsovao
pomerajuci se da oslobodi Anu pritiska svog tela. Pogledao joj je lice i video
da je prebledela od straha..
-Bezi! Zadrzacu ih ako krenu ovamo! Bezi
kroz podrum na donji izlaz i idi kod Nine! Ne vracaj se u stan, neko je sigurno
vec gore! Zvacu te! TRCI! – izbezumljeno je govorio grceci se od bolova i
gurajuci je krvavim rukama ka stepenistu
-Ali ti… - mucala je Ana
-BEZI kad kazem!
– zaurlao je i krenuo da izadje napolje
Ana je pomahnitalo potrcala
u pravcu podruma. Trcala je kroz mrak kao da je gone demoni. Sudarala se sa
zidovima, saplitala o neke daske koje stoje tu od ko zna kada… Vrele suze
slivale su joj se u potocima niz lice. Strahovala je za Sasin zivot i ljutila
se na sebe sto ga je poslusala i otisla. Trebala je da ostane! Ona je kriva za
celu tu zbrku i haos! Sad je morala da nadje nacin da mu pomogne.
Znala je za jos jedan izlaz
iz zgrade, onaj bočni, i uputila se ka njemu. Na toj strani je bila taxi
stanica, a i ta vrata su bila jednokrilna, obicna, spolja su delovala kao vrata
nekog strana, a ustvari su predvidjena za iznosenje smeća i kao prolaz do garaza.
Ona ih je retko koristila ali sada ce
joj dobro doći. Pomislila je da je manja verovatnoca da ce je tu neko cekati, i
nadala se da je u pravu.
Drhtavom rukom uhvatila se
za okruglu kvaku i zahvalila se Bogu sto se ta brava otvara ključem samo
spolja, pošto ključ od tih vrata nikad sa sobom nije nosila.. Povukla je vrata
ka sebi sto je tiše mogla i ostala da stoji zmureći u mraku, očekujući da se
nesto desi.. ali sve je bilo mirno. Nakon par trenutaka usudila se da proviri
napolje. Nije videla nikoga. Bilo je dosta mracno ali mogla je da vidi dva taxi
vozila parkirana na stanici. Trebalo je pretrcati travnjak i ulicu do njih…
nekih 30-ak metara po njenoj proceni.. Duboko je udahnula i bas u trenutku kad
je htela da potrči začuo se udaljeni pucanj! Saša!! Celo telo joj je pretrnulo!
"Bože dragi, samo da on bude dobro!" - molila je
u sebi
"Beži kad kažem!" – odzvanjale su joj u glavi Sašine reči, i one joj
dadoše snagu da se pokrene i potrči ka taxiju. Prekrstila se i potrčala koliko
su je noge nosile.
Trčala je ne osvrćući se
jer se plašila šta bi mogla da vidi! Nije želela da zna da li je neko juri,
znala je samo da mora da se domogne tog automobila ka kom je isla da bi mogla
da pomogne Saši. Pretrcala je pustu ulicu i unezvereno uletela u kola! Taksista,
koji je do tog trenutka spokojno dremao, poskočio je u sedistu:
-Kako to
upadate, ko sa Marsa! Uplasili st… - govorio je dok je nije lepo pogledao a
onda je zanemeo. Pred sobom je video mladu, lepu zenu, preplašenih plavih očiju
u odeći koja je bila umazana krvlju.
-Vozite brzo ka
gradu! Na Dorcol! Mike Alasa 56! – gotovo urlikom naredila je Ana
-Isuse, sta se
dogodilo? – pitao je vidno uznemireni vozač
-Samo vozite!!!!
– dreknula je tražeći mobilni telefon po džepovima
Čovek je okrenuo ključ i
motor se probudio i zagrmeo, da bi vec nakon par sekundi automobil tiho kliznuo
niz ulicu. Ana se okrenula da osmotri zgradu, ništa i nikoga nije videla.. ali
joj se učinilo da je čula jos jedan pucanj.. Srce joj se steglo i opet su joj
se suze nekontrolisano rasule po obrazima. Potražila je Ninin broj u imeniku,
pritisla zelenu slušalicu na tastaturi i prislonila telefon na uvo. Jedno
zvono… Drugo… Treće… I napokon Ninin sanjivi glas:
-Lujko… gde gori
kad zoveš u ovo doba?
-Nina.. – jecala
je Ana – molim te ustani, biću kod tebe za 10minuta.
-Sta se desilo?
– pitala je Nina, potpuno razbuđena
-Dolazim, čućeš!
– odgovori Ana prekidajući vezu
Sledeći broj koji je
pozvala bio je Nikolin. On se javio izbezumljen:
-Šta se kog
djavola dešava! Gde je Saša? Zašto se ne javlja? Gde si ti? Vi niste normalni!
– izbacivao je ljutito jedno pitanje za drugim ne dozvoljavajući joj da
progovori
-Sranje! Veliko!
Nadam se samo da je Saša uspeo da pobegne! Pakuj se i dođi kod Nine što pre! –
rekla je i prekinula vezi pre nego što je on uspeo ponovo da progovori
Bila je uplašena, ugruvana,
umorna, i na rubu nervnog sloma.. Nije znala sta da radi.. Da li da pozove
policiju odmah ili ne? Kako da objasni sta se zapravo dogodilo i zbog čega? U
glavi joj je vladao totalni haos a jedino sto se jasno izdvajalo bio je Sašin
lik.
“Bože, samo da je živ! “ – šaputala je gotovo nečujno, okrećući njegov broj
"Mobilni pretplatnik trenutno nije... " – oglasio se automat i
srusio sve njene nade naterajući je da počne glasno da jeca.
-Ne znam šta se desilo, ali smirite se, sve će biti u
redu.. – pokusao je taksista da je umiri prilazeći kolima ka velikoj zgradi od
crvene cigle.. – Rekli ste broj 56?
-Da, stanite, izaći ću ovde. – odgovori ona brišući suze
jednom, i pružajući mu novac drugom rukom.
-Samo sekund da vam dam kusur...
-Ne treba, u redu je.. i ... puno vam hvala! Laku noć.. –
reče mu Ana izlazeći iz kola, glasom punim iskrene zahvalnosti... jer taj čovek
možda nikada neće saznati koliko joj je zapravo pomogao...
Dva minuta kasanije gledala je svoj lik u polomljenom ogledalu, dok je
stari lift lenjo nosio na peti sprat, do Nininog stana. Tamni krugovi okruzili
su njene krupne oci u cijim su se uglovima caklile suze..
Na obrazu trag Sasine krvi..
Na celu bolna ogrebotina..
U kosi sitni delovi stakla..
Blede usne u grcu..
Izgledala je uzasno.. ali to je bar mogla da opise.. dok za ono sto je
osecala nije uspevala da pronadje reci.. Lift stade i Nina otvori vrata sa one
strane. Nikola je stajao iza nje.. Oboje su je posmatrali sa panicnim strahom u
ocima ne progovarajuci ni rec. Kad je ugledala njihova draga, zabrinuta lica
jednostavno se slomila.. Noge su je izdale i pala je na pod lifta, placuci bez
glasa, samo krupnim, vrelim suzama..
-Ana! – viknu Nina – Nikola, podigni je molim te, unesi je
unutra!
Nikola je podigao Anu, uneo je u stan i lagano je spustio na krevet. Glavom
je dao znak Nini da podje sa njim u kuhinju. Ostavili su je samu, da se
pribere.
-Nesto strasno se dogodilo.. ona je u soku.. moramo biti
pazljivi sa njom.. Donesi joj secer i vodu, i spremi nesto da pojede, da se
povrati, a ja cu je povesti da se umije. Ovo ce biti duga noc!
* * *
Noc je bila bez mesecine. Veliki crni dzip ulazio je u mracnu luku.. Dva
muskarca u njemu razgovarala su u pola glasa.
-Gazda ce da poludi sto mu dovodimo ovog polumrtvog,
beznacajnog fotografa umesto one slatke novinarske njuskice! Jos mi nije jasno
kako nam je zbrisala!? – rece suvozac kroz zube
-Mala je pametna.. zbog nje cemo sad najebati.. samo da je
se docepamo, zapamtice me. Pre nego sto je predamo gazdi malo cemo da se
zabavimo! Dobra je riba! – nadovezao se vozac
-Jeste, dobra je, ali posle nas bice krs, hahahaha! –
grohotom se smejao suvozac gledajuci Aninu fotografiju koju je drzao u rukama.
Na zadnjem sedistu dzipa, lezalo je telo muskarca, svo u krvi, vezanih ruku
i nogu debelim konopcem. Preko ociju mu je bila vezana tamna, prljava krpa.
-Jel ziv ovaj majmun pozadi? Nemoj da mi rikne u kolima,
nova su! – kezio se vozac pokazujuci glavom ka zadnjem sedistu
Suvozac udari muskarca koji je lezao pesnicom u stomak. Covek jauknu i
zakaslja se.. krv koja je izletela iz njegovih usta, slivala mu se niz obraz i
potonula u sediste.
-Ma ziv je, pacov, al ti je usrao sediste!
-Jaoooo izlomicu ga, ako jos ima sta da mu se polomi!
Hahahaha!
Njihovi glasovi dopirali su do Sase kao iz velike udaljenosti.. Nije
razumeo bas sve sto su govorili, ali cuo je ono sto ga je najvise zanimalo..
" Ana je na sigurnom! Nisu
je uhvatili! " - samo mu je to
bilo vazno... Nije osecao bol, vec samo hladnocu, uzasnu hladnocu koja mu se
uvalcila sve do kostiju.. ali za sebe nije mario.. Sad kad zna da je ona uspela
da im pobegne nekako ce valjda preziveti sve ovo.. a i ako ne prezivi, nije
vazno, bar je nju zastitio.. Na momente je gubio svest.. Jedan metak ga je
okrznuo po levom ramenu a drugi ga je pogodio u butinu.. toliko se secao.. A
onda su ga uhvatili i tukli.. pojma nije imao sta su mu sve izlomili.. telo mu
je obamrlo od bolova i cinilo mu se kao da levitira u nekom medjuprostoru
izmedju sopstvenog tela i krova automobila, lagan kao pero..
-A i ako rikne zavrsice u nekom sanduku na brodu, i
izbacice ga kao smece u nekom drugom gradu kao i onu malu sto su ukebali u Ukraini
pa je ovde izbacili.. – razvijao je teoriju suvozac
-Cuti budalo, mozda te cuje ovaj govnar! – prekorio ga je
vozac
Sasa je zatvorio oci.. " Moja
pametna Anci je bila u pravu" – to je bila njegova poslednja misao pre
nego sto je utonuo u san bez snova, u potpuni mrak...
-Tvoja ludost
moze glave da te košta! Stvarno si ponekad nepromisljena kao dete! – režao je
Saša ustajuci i pruzajuci čašu ka njenoj. Zvonki zvuk sudara dve čaše odjeknuo je prostorijom.
-Znam, znam, ali
zvala sam te, nisi se javljao, a vremena je bilo malo da bih te čekala..
Izvini.. Znas da ponekad poletim..Dobila sam ovu poruku i krenula – pravdala se,
spustajuci umorno telo na dvosed i pruzajuci mu telefon da pogleda poruku
Sasa je uzeo telefon, procitao tekst prikazan na ekranu i duboko
uzdahnuo vrteci glavom u neverici. Pokusao je da iskontrolise svoju ljutnju
koja je zamenila strah, i nadolazila kroz njegove žile kao plima..
-Ponekad?! Ne,
draga, ti UVEK poletis! UVEK! Sam Bog zna kako do sad nisi nadrljala zbog toga!
Znas li ko ti je poslao ovu poruku? Nemas pojma! Mogla je biti zamka! – ispio
je svoje pice na iskap i spustio času na
sto..
Protrljao je lice šakama pokusavajuci da se smiri..Otisao je do prozora
i osmotrio parking. Nije primecivao nista sumnjivo.. Samo njegov kombi i jos 3
automobila koja su bila tu i kad je dosao.
Misli su mu jurcale u pokusaju da poveze sve detalje u celinu.. Nesto
mu se tu nije dopadalo! Slutio je opasnost! Pre nekoliko meseci, les mlade zene
pronadjen je u luci, i ta je prica uznemirila javnost jer je identitet devojke bio
nepoznat.. Niko nije znao ni ko je ona, ni odakle se les tu stvorio, u
policijskim bazama podataka nije bilo prijavljenih nestanaka ni jedne osobe
koja bi odgovarala godinama i liku te mlade zene. Sumnjalo se da je
prosvercovana na nekom od tovarnih brodova koji su tih dana pristali u gradsku
luku.. Ana je naravno, kao pas tragac kad oseti krvav trag, danima njuskala po
luci, pokusavajuci da otkrije i raskrinka taj zlocin, sto je vrlo ljutilo
policiju.. Oni nisu voleli da im se novinari motaju po mestu zlocina i da
svojim pretpostavkama iznetim u novinama dodatno uzburkavaju i onako vec dovoljno
uzburkane strasti.
Ali Ana nije marila za to.. Uvek je smatrala da ljudima treba reci
istinu, ma kakva ona bila, jer joj je bilo dosta obmana.. Mogla je pisati price
o zvezdama na crvenom tepihu, prenositi ko se kako obukao i sa kim u pratnji je
dosao na neku premijeru ili koncert, ali nju to nikad nije zanimalo.. To je
smatrala praznim pricama, i te poslove je prepustala koleginicama iz redakcije
koje su se za takve akcije bukvalno tukle!
Tip koga je prethodnog dana pratila i cije su fotografije lezale rasute
po stolu bio je “velika zverka”, povezivali su ga sa švercom droge i oružja, a Ana je sumnjala da je nekako povezan i sa smrću
one nepoznate devojke. Kada bi je pitao zašto tako misli, nije umela da mu objasni
ali je osecala da tu postoji neka veza. I bila je resena da to ispita. Saša je
osecao grcenje u stomaku i jezu duž kičme na samu pomisao da bi Ana mogla pasti
u ruke takvom ljugavcu..
-Slusaj me
dobro! – okrenuo se ka Ani koja je pognutih ramena ćutke sedela, stezuci šake u krilu, kao dete koje zna da je pogresilo.. –
Od sad pa na dalje i zauvek zapamti jednu stvar: NIGDE vise ne smes da ides
sama! NIGDE! Ako ne mozes da dobijes mene, zovi Vučka ili Ljubu da idu sa tobom! Jel ti to jasno! – opet je
režao bezuspesno pokusavajuci da se savlada.
Ana je i sama svakog trenutka postajala sve više svesna u kakvu je
opasnost sebe dovela. Nije se ljutila sto Saša viče, razumela je njegovu brigu,
znala je da je iskren. A i bio je potpuno u pravu.
-Dobro, smiri
se.. Obecavam da cu od sad biti pazljivija! Pre nego sto si ti dosao, neko me
je i zvao sa skrivenog broja… nisam se javljala.. Imas li ideju kako da
otkrijemo ko me je zvao i ko je poslao poruku? Da li bi Nikola mogao da nam
pomogne oko toga? – pitala je gotovo šapatom,
bojažljivo gledajuci Sašu pravo u oči..
Bilo joj je drago što je tu, sa njom.. Nije zelela da ostane sama. Sa
njim se osecala sigurno. On je stajao sa druge strane stola, ruku duboko
zavucenih u dzepove izbledelih farmerki, i razmisljao.. Oboje ih je iz misli
trglo zvono njenog mobilnog telefona koji je zbog ukljucene vibracije
poskakivao po glatkoj povrsini stola. Ani je srce odjednom ponovo sišlo u pete!
Saša zgrabi telefon i pogleda u svetleci ekran na kom je pisalo: PRIVATE NUMBER…
-Opet skriveni
broj! – procedio je kroz zube a graske znoja zasijase mu na čelu
-Ne javljaj se,
molim te! – zamolila je glasom punim strepnje skočivši sa dvoseda kao oparena..
ali nesto u Sašinom pogledu govorilo joj je da je neće poslušati…
“Kako ranije nisam primetila ta
njegova osecanja? E, stvarno smo mi zene corave ponekad.. A sto se pitam kako
nisam primetila njegove osecaje, kad ni svojih nisam bila svesna do pre minut..
hmmm.. mozda je sve to od straha.. mozda se kasnije ni on ni ja necemo ovako
osecati..” – razmisljala je dok je sipavala konjak u dve case.. Bila je
zbunjena, ali sok je popustao svoj stisak i misli su joj se bistrile..
Tecnost boje cilibara lelujala
je u casama dok ih je nosila ka stolu..
Sasa je sedeo u fotelji i zbunjeno
posmatrao fotografije, izbegavajuci da podigne pogled i susretne se sa Aninim..
Plasilo ga je ono sto bi tamo mogao zateci…
Vec dugo je prema njoj osecao
mnogo vise od prijateljstva ali nije bas planirao da joj to ovako pokaze..
“Majmune jedan, sta ces sad ako
se uplasi i pobegne od tebe? – prekorevao je sebe i svoju ishitrenost..
Ali sta je mogao? Uplasio se za
nju, onako kako se nikad nije uplasio ni za koga drugog.. I od olaksanja koje
je osetio kad je ugledao na vratima onako krhku I uplasenu ali ne povredjenu,
sve njegove kocnice su popustile..
Na pocetku njihovog druzenja
zaista su bili samo drugari, saradjivali su jedno vreme, i tada su se
zblizili.. vremenom mu se uvukla pod kozu.. Bila je lafcina, neko na koga ste
mogli uvek da racunate, neko od reci, neko od poverenja..I neko koga je bilo
tako lako voleti..
Nezne i naizgled lomljive spoljasnjosti ali snaznog duha,
pametna i pravdoljubiva.. Uvek na strani slabijih.. uvek na strani istine..
Novinarstvom se bavila jos od srednje skole, i svi njeni clanci koji su ikad
bili obajvljeni dizali su veliku prasinu.. Pozdravljani od onih kojima je bilo
dosta lazi i mazanja ociju, i osporavanih od strane onih drugih, koji su od
lazi i mazanja ociju ziveli.. On, kao fotograf, cesto je isao sa njom na teren,
i divio se njenoj posvecenosti svakoj prici na kojoj je radila..
-Opet si
se upetljala u nesto gadno? Ovaj tip je OPASAN! Jesi li svesna toga?? – pitao
je prihvatajuci casu koju mu je pruzala i dalje izbegavajuci susret sa njenim
plavim ocima..
-Svesna
sam.. jos kako sam svesna.. – prosaputa Ana zamisljeno otpijajuci gutljaj
pica…
Srce joj je stalo.. Sta sad?? Pokusala je da se pomeri.. da
ustane..
Noge su joj bile teske, kao da su od olova.. Krenula je
refleksno ka vratima trudeci se da hoda sto tise..
Kucanje se ponovilo, glasnije nego prvi put.. Neko sa one
strane bio je vrlo nervozan..
Ana je tesko disala ali se ocajnicki trudila da ostane
pribrana.. Kako da vidi ko je sa one strane vrata, a da taj neko to ne
primeti??
Misli su joj pomahnitalo jurcale kroz glavu.. Sta ako je
dosao?? Sta ako je sve vreme znao da ga prati?? Sta ako je poslao svoje ljude
po nju??? Sama pomiso na tu mogucnost susila joj je grlo i terala je da zadrhti
celim telom…
“Ne, ne.. nemoguce.. nema sanse.. pazila sam..” –
razmisljala je…
Zgrabila je telefonsku slusalicu sa postolja, resena da odmah
pozove policiju ukoliko neko pokusa da provali u stan.. Nista drugo joj nije
padalo na pamet..
“ANA! OTVARAJ! ZNAM DA SI UNUTRA!” – zaculo se urlanje sa
one strane, praceno lupanjem necije pesnice o vrata.
U momentu je izgubila dah! Strah koji je do tog trenutka
rastao u njoj odjednom ju je totalno paralisao, toliko da joj je slusalica
iskliznula iz ruke i uz tresak pala na pod.
A onda je strah iznenada nestao.. Telo joj se opustilo..
Srusila se na kolena i ponovo udahnula punim plucima kao
davljenik koji se napokon domogao povrsine vode koja je samo sekund pre pretila
da ga udavi..
Taj glas… uznemiren, piskav od zabrinutosti i ocaja… znala
je dobro ciji je.. i sto je najvaznije, nije bio Njegov! Laknulo joj je… bila
je sigurna… Telom su joj prolazili nekontrolisani drhtaji.. pokusala je da
uspostavi ravnotezu i podigne se na noge..
“Evo! Dolazim! Nemoj da razvalis ta vrata!” – napokon je
izgovorila…
"..Autobus je bio skoro prazan... Ona i jos desetak ljudi… neki
su dremali, a neki zamisljeno posmatrali kako noc nezno prekriva sume i polja
kukuruza kraj kojih su prolazili.. Boja neba je lagano iz purpurne prelazila u
indigo.. Vozac je vozio smireno i sigurno, tiho pevuseci pesmu koja je dopirala
iz zvucnika.. I to ne bilo koju pesmu.. vec bas onu koja ju je podsecala na
Njega..
“...Časti me noci stara
prijateljice u casu natoci zudnju da me
slomije zar nisam
dovoljno gubio ko ce izmjeriti
bol do ocaja ljubio namjerno bjezao da bih se vracao
Opet mi se budi
tuga tuga najveca koju nosi snijeg
s planina vjetar ravnica
Koga sad joj
srce voli kazi nek jos
jace boli idemo do dna tuga ti i ja…”
Ta pesma uvek bi u njene misli
donosila Njega, i onaj, sada vec daleki jul kad ga je srela prvi put…
“Zasto je na ovom svetu, sve ono
sto je lepo, po nekom nepisanom pravilu vec unapred osudjeno na propast? Kome
smo duzni? Kome smo se to zamerili? Da li smo bas zasluzili da se svaka nasa
nada pretvori u pepeo, svaki san u kosmar, svaki osmeh u bol?” – razmisljala je
pogleda uprtog u obrise drveca koje je sve vise gutao mrak nadolazece noci.
Volela ga je, a ni sama nije
znala da objasni zasto.. Nije joj mnogo pruzio, pojavio se niotkuda i za tren
postao njeno sve.. Valjda to tako biva u zivotu.. Obicno zavolimo one koji nas
nikada nece.. To ju je rastuzivalo jer je verovala da bi mogla da ga usreci i
da u njegovoj sreci pronadje hranu za sopstvenu dusu… Znala je da je sam, kao i
ona, i ta cinjenica bila joj je bolna.. Bar da je On bio srecan sa nekom
drugom, ali…
Ponekad bi je obuzela luda zelja
da ga vidi, da mu cuje glas i nasluti lepotu dlanova koje je obicno krio duboko
u dzepovima, kao da u njima skriva neko blago od neprocenjive vrednosti,
ukradeno ko zna odakle i ko zna kad! Krio je u ocima neke besmrtne reci, nikad
izgovorene, ali ipak tako jasne da im zvuk uopste i nije bio potreban. Sklanjao
se od ljudi u svoj imaginaran, decijom rukom iscrtan svet, tamo gde vreme nije
predstavljalo apsolutno nista, tamo gde su minuti bili godine i obrnuto.
Misli su mu bile kao ptice,
letele su slobodne nebom njegovih iluzija, obasjane plavicastom, iskricavom
svetloscu njegovih potajnih zelja. Verovala je da On, isto kao i ona, sanja u
svim bojama duge, neki drugaciji svet, nepomirljivo razlicit od ovog u kom su
bili osudjeni da zive…
Njegov korak uvek je bio lak, kao
da lebdi na zamisljenim oblacima sacinjenim od kristala, plisa i paucine..
Kad god je dolazio i odlazio,
cinio je to tiho, i onako, odjednom, kao kad kisa u sred jula iznenada, bez
najave, na trenutak poprska suvu zemlju i ostavi je zednu do sutra… do
vecnosti…
“ Zemlja – to sam ja, a kisa…
Kisa si ti…” – prosaputala je glave naslonjene na prozorsko staklo.
Te noci ona ce stici u grad, bice
mu blize, mada je imala utisak da nikada nisu bili tako blizu jedno drugom kao
u ovim trenucima, dok je u mislima ozivljavala sve ono sto je kod njega
volela..
Cesto je pisala stihove iza kojih
se krio njegov lik.. I mada je znala da ih On verovatno nikada nece procitati,
nije uspevala da se odupre suludoj nadi da ga mozda, uz pomoc neke carolije,
bas te njene pesme miluju u samotnim, besanim nocima, koje je provodio u svom
kutuku svemira, pritisnut, kao tegom, nekim teskim, sumornim mislima..
“ Zasto… zasto smo razdvojeni?
Zasto smo u ovoj tragediji zvanoj
“Zivot” dobili uloge Zemlje i Kise, koje odlikuje nepresusna zedj i
vecito iscekivanje tako potrebnog susreta? A tako bi bilo lepo da smo
Zvezde…Uvek tu, jedna kraj druge, uvek sjajne i trepatve, uvek sa ceznjom
posmatrane od strane onih koji veruju u Sudbinu… I ta Sudbina.. totalno nejasna
i zbunjujuca.. Opasan igrac.. Ne da se prevariti, izbeci, i nikad ne oprasta
dugove.. Verujem da je sve trebalo da bude drugacije, ali nije… Da li to znaci
da smo negde, u nekom nesvesnom trenutku, zalutali, pogresili u odabiru staze,
i ako jesmo – gde?” – mucila su je pitanja … a jedno joj je posebno pravilo
pometnju u srcu i glavi: “ Da li da ga potrazi sutra? Mozda vise i ne zivi na
staroj adresi…”
"..Groblje je delovalo pusto, iako mi se cinilo da u daljini
cujem korake.. Provukle smo se kroz rupu na ogradi, prošle uzanim zemljanim puteljkom
izmedju grobova i izbile na glavnu betoniranu stazu. Česma ispred nas curkala
je, dobujući kapima po plasticnoj flasi koji je neko tu ostavio.. Sandra je
grabila stazom, sigurno i bez truncice straha, a ja sam je cutke pratila. Razmisljala
sam sta bismo uopste mogle da trazimo ovde u ponoć i da li je sa Sandrom sve u
redu,jer na momente mi je delovala kao
da ju je zdrav razum napustio.. Jurila je ko bez glave ka Brankinom grobu
skrenuvši na jednu sporednu stazu.
Zastala sam na trenutak, jer tamo u daljini, naziralo se
stablo starog hrasta kraj koga je bila grobnica u kojoj su sahranjeni moji
voljeni, deda i baba… Uhvatila sam u šaku drveni krstic koji mi je visio oko
vrata, zatvorila oci i poslala jedan poljubac ka “njima”.
Pade mi na pamet kako bi me baba sigurno pošteno izgrdila da
me vidi tu u to gluvo doba! Ta pomisao naterala mi je slabašni osmeh na lice..
-Ajde! Dodji! – trže me Sandrin glas koji je svojom
snagom narusio spokojstvo noći.
Jato ptica uznemireno njenim povikom, zagrakta sa jednog
drveta kom je kasna jesen vec pobrala svo lisće, pa uzjoginjenim lepetom krila nesta
u mraku.
“Evo, evo” progundjah sebi u bradu pa potrčah tom sporednom stazom uzbrdo, ka
njoj.
Tamo me je docekao neobičan prizor..
Sandra je vec bila upalila sveću, i nesto je šaputala, čela naslonjenog
na Brankinu sliku. Ali nije me to iznenadilo. Ono sto mi je privuklo pažnju bio
je čudan izgled grobnice i spomenika.. Nešto tu nije bilo u redu.. Odjednom sam
se naježila od korena kose pa sve do peta…
Jedna strana grobnice od belog mermera bila je potpuno čista,
kao da ju je, jos koliko juče neko pažljivo oprao, i to je bila ona strana na
kojoj je ležala Branka. Secam se da su je tu spustili, na Sandrino
insistiranje.. zapamtila sam taj detalj jer mi je bilo neobično što je toliko
zahtevala da kovčeg sa Brankinim telom kako znaju i umeju postave baš na tu
stranu prostrane porodične grobnice.
Cvece u mermernoj vazni bilo je svaze..
Ali ona druga strana grobnice, na kojoj je ležao Milovan,
Sandrin otac, bila je sroz zapuštena. Njegov lik se više nije mogao nazreti na
fotografiji, a debeli sloj prašine, blata i mrtvog lišća potpuno je prekrivao
bele mermerne ploče. Zaključila sam da od Brankine sahrane ni jednom nije
očistila celu grobnicu, već samo jednu polovinu.. Drhtavom rukom zahvatila sam
gomilu lisća sa namerom da je odnesem do kante za smeće, ali Sandrin iznenadni krik
me je u trenutku potpuno paralisao! - NE!! Da se nisi usudila da čistis
grob tog prokletnika! Zabranjujem ti! – urlala je, a onda drhtavim šakama
prekrila usta da zaustavi jecaje.
Bol! Bes! I jos neko jezivo, meni potpuno strano osećanje
prolilo se iz nje… Oduvek sam znala da postoji “to nesto” o čemu Sandra
tvrdoglavo ćuti sve ove godine, naslućivala sam da je vezano za njenog oca, ali
ona nije želela o tome da priča, a ja sam joj obećala da neću zapitkivati već
strpljivo čekati trenutak kada će sama poželeti to da podeli sa mnom.. Taj
trenutak je po svemu sudeći došao.. Prišala sam joj, predhodno ispustivši ono lišće koje sam do
tog trenutka očajnički stezala u šaci.. Pogledala sam je u oči i shvatila da se
otvorila.. da će me ove noći pustiti da zaronim u sve njene ponore…"
