Ponekad se pitam kuda to idemo? Onako kolektivno.. ka čemu se krećemo, osim ka kraju naših dana.. Da li naši ciljevi opravdavaju sredstva kojima se služimo da bismo do njih došli? Koliko se često osvrćemo za sobom da vidimo šta iza nas ostaje? I koliko često na tom putu zaboravljamo na one naizgled male, ali najvažnije stvari.. na zajedništvo.. na značaj druženja.. na negovanje prijateljstva.. na osećaj da negde pripadamo jer nas tu razumeju i vole baš takve kakvi smo.. Ali zato gotovo nikad ne zaboravljamo ko nas je naljutio, ko nam i koliko para duguje, ko nas je ostavio da čekamo, ko je izneverio naše poverenje... Tesko praštamo.. dugo se ljutimo.. predugo ćutimo..

  Setim se često jedne drugarice koje više nema.. Bila je tiha, pomalo čudna, većini teško shvatljiva, uvek sa nekom tugom u očima ( jer nije imala nimalo sladak život ) ali meni je nekako odgovarala, baš takva kakva je bila. Znate onaj osećaj kad nekome nesto kažete, a taj Neko vas pogleda i počne da ćuti.. i ćuti.. i ćuti… onako divno, pametno i duboko ćuti.. I u tom ćutanju bude izrečeno toliko toga, da sve reči ovog sveta ne bi bolji odgovor mogle da vam daju.. E takva je bila.. poznavala je tajnu ćutanja.. Vukla je za sobom svoji tugu, kao plašt, pazeći da nikada nikoga ne dotakne njime.. Jednom smo letovale zajedno.. znale smo da plivamo satima a da ne progovorimo ni reč.. delile smo isti krevet u nekoj malenoj sobi u potkrovlju jedne kuće, u brdu iznad Petrovca.. delile i isti tanjir, i ono što bi se u tom tanjiru nalazilo.. bez mnogo reči oko svega se dogovarale.. dugo šetale, ponekad pevušile naglas, sakupljale biljke za herbarijum, čitale stihove Disa i Desanke Maksimović, sedeći u hladu stare magnolije, negde tamo, na putu za (tada, od svih napušteni i zaboravljeni ) Perazića Do.. Ni jedan dan tog letovanja nismo provele u pukom izležavanju na suncu.. Pendzakale smo se po okolnim brdima, obilazile stare, zapuštene manastire i neke, nikad završene kuće.. u jednu takvu smo se čak i “uselile” zamišljajući da je naša i da smo baš htele da bude takva, bez krova i prozora, da nam ništa ne remeti pogled ka moru.. i pogled ka nebu.. Naša druženja u Beogradu takodje nikad nisu bila klasična.. Nikada nismo popile kafu u nekom kafiću.. baš ni jednom.. nikad nismo otišle uveče u neki klub ili na splav.. Nikada zajedno nismo ušle u neki butik ili tržni centar.. Ali smo zato puno puta bile u Narodnom, Prirodnjačkom, Vojnom, Etnografskom muzeju, i u pozorištu ili bioskopu.. zavirile smo u sve one male, stare galerije i antikvarnice po gradu, za koje smo znale.. Šetale ispod mostova.. sedele i ležale na travi.. pravile venčiće od belih rada..radile sve ono što danas malo ko hoće sa mnom da radi.. I to mi jezivo nedostaje.. Još se sećam našeg poslednjeg razgovora.. Pakovala sam stvari i spremala se da te noći krenem na more a ona mi je javila je diplomirala na Mašincu sa 10-kom, da se vratila iz Pariza o kom je sanjala od detinjstva, da ima toliko toga da mi isprica o Luvru, Jelisejskim poljima i Monmartru, i da te večeri putuje sa alpinistima na Durmitor.. Dogovor je bio da se vidimo čim se vratimo, svaka sa svog puta.. Sa nestrpljenjem sam očekivala taj susret.. Sećam se da sam je na letovanju čak 2-3 puta sanjala.. Ja sam se vratila sa svog puta… Ona,..nije… Stravična nesreća.. tamo, na Bobotovom kuku, ostale su, da se oslobodjene svih bolova i briga, penju ka nebesima Ona i jos jedna devojka nekoliko godina mladja od nas.. Nastupile su neke duge, crne noći, pune nemirnih snova.. neka tmurna jutra.. puna tišine i neverice..i neki dani.. bez nas… Ostala mi je knjiga Dragoslava Mihajlovica “Kad su cvetale tikve” koju mi je poklonila, albumi puni slika, i sećanja… A eto, nikad joj nisam rekla da je volim.. da mi je važna.. Ostaje mi samo da se nadam da je to znala.. da sam delima to uspela to da joj pokažem..

  Zato, manite se ćutanja.. manite se dugih ljutnji i otudjenosti koja zbog njih nastaje.. Život je prekratak za to.. I kažite onima koje volite - da ih volite.. jer nekad nam sudbina ne pruži drugu šansu.. a onda nam ostane kajanje, i gorčina.. teška gorčina, čini mi se doživotna…