"..Jedne sive subotnje večeri, mučila sam muku sa glavoboljom pred kišu i ništa mi nije držalo pažnju, ni knjiga, ni film na tv-u pa sam rešila da legnem ranije. Bas u trenutku kad sam pritiskom na crveno dugme daljinskog upravljača “zaustavila” Hju Granta u nameri da poljubi Dzuliju Roberts, zazvonio mi je mobilni telefon. Bacih pogled na zidni sat. 23:48h.. Hmm, ko li je ovako kasno? Lenjo protegnuh ruku ka stolu da dohvatim telefon koji je neumorno zvonio.  SANDRA :) - pisalo je na ekranu.

       -      Ej, otkud ti ovako kasno? Jesi li dobro? – upitah zabrinuto

Sa druge strane čuo se šum, ulicna sirena i nakon par dugih trenutaka Sandrin tih, isprekidan šapat:

-          U taksiju sam, ispred tvoje zgrade. Mozes li da podjes sa mnom na jedno mesto? Potrebno mi je tvoje prisustvo.

Nešto u njenom glasu nateralo me je da se naježim, i grlo mi se u momentu osušilo. Proslo je 3 meseca od teta Brankine sahrane, i Sandra je odavala utisak da uspeva da izadje na kraj sa svojom tugom, iako sam ponekad, kad misli da je niko ne gleda, u njenim očima hvatala neku tamnu senku bola, koja joj je divljala u pogledu. Posle 10 sekundi sam se sabrala i odagnala jezu.

-          Naravno! Daj mi 5 minuta da se obučem. Gde idemo?

-          Samo sidji, molim te.. – prošaputala je prekidajući vezu

Uletela sam u čizme poskakujuci ka kupatilu u pokušaju da ih navučem preko farmerki. Brzim potezima prošla sam četkom kroz kosu i sa police kraj ogledala uzela gumicu da je pokupim u rep. Zgrabila sam tašnu i jaknu sa čiviluka pa žurno izašla iz stana. Dok se lift spustao ka prizemlju neki neprijatan grč stvarao mi se u stomaku. Taksi je čekao. Crvena Dacia Logan caklila se pod svetlom uličnih svetiljki.. Spazih Sandrin lik kroz staklo. Gledala je u šake koje je stiskala u krilu. Udahnula sam duboko, otvorila vrata automobila i sela na zadnje sediste kraj nje. Nije me pogledala. Po tome sam znala da plače. Prebacila sam joj ruku preko ramena i nežno je privukla u zagrljaj. Glasno je zajecala zagnjurivsi mokro lice u moj vrat.

Taksi je besumno kliznuo niz ulicu. Vozac je znao gde treba da vozi posto nas ništa nije pitao. Iz zvučnika su dopirali zvuci divne balade. Šade je steno pevala o ljubavi koja nije obična.. Prešli smo Plavi most, i svetla iz zgrada Medakovićevog naselja treperela su kao zvezde u mračnoj noći. Pitala sam se gde smo se uputile u ovo doba?! Sandrini jecaji su zamrli i ona je ćutke gledala nekud u noć, glave naslonjene na moje rame. Kola skrenuše sa glavne u jednu malu, slabo osvetljenu ulicu. Odjednom sam shvatila gde smo uputile! Na groblje! Jeza mi se rasu niz kičmu kao mlaz hladne vode.

-          Gospodjice, jeste li ovde hteli da izadjete ili da vozim još? – upita taksista tražeći Sandrin lik u retrovizoru

-          Ovde ćemo izaći. Hvala. – promrmlja ona vadeci novčanik da plati voznju.

-          Sta ćemo ovde?!? – zabezeknuto sam pitala dok se taksi udaljavao – Molim te reci mi da ne idemo na groblje u ovo doba!?!

-          Ćuti, ne paniči.. Idemo da poljubim sliku moje Branke. Uzasno mi nedostaje.. – prosaputala je gutajuci suze i povukla me preko parkinga ka donjoj kapiji groblja.

-          Pa zar to nismo mogle sutra ujutru, kao sav normalan svet? Ta kapija je sigurno zaključana sad! – procedih kroz zube ne verujuci da je i dalje pratim

-          I necemo ući tuda. Provući ćemo se tamo, kroz ogradu!

Sva boja iz lica pobegla mi je u pete. Gotovo sam osetila to povlačenje krvi.

       -      Sandra! Necu to da radim! – negodovala sam ali sam i dalje išla za njom, pomerajući grane drveća da mi se neka ne bi zabola u oko. Nije se osvrnula. Uhvatila se za jednu granu da bi lakse savladala malu klizavu uzbrdicu.

       -     Daj ruku! – pružila je jednu ruku ka meni držeći se drugom za metalni stub ograde.

Cvrsto sam stisla pruzenu ruku i u dva koraka našla sam se pored nje.

      -     Ti si načisto poludela! A i ja zajedno s tobom! – rekoh streljajući je pogledom… "

Nastavice se... a mozda i nece... 

Ajde malo da se igramo.. Na slovo, na slovo... recimo... L

L kao Leto... to su isprepletene ruke na obali.. lubenice i zrele breskve.. miris ribe i belog vina.. haljine od svile i sandale koje vise na kaziprstu dok nam bosa stopala miluje vreli pesak.. to su noci provedene pod zvezdama i dani ispunjeni suncem.. srca ucrtana prstom u vlaznom pesku, ogrlice od skoljki i brodovi.. krv koja kljuca i trag soli na usnama..

Na slovo, na slovo.... O

O kao Odmor... to su vazne pune poljskog cveca i slatko od divljih jagoda.. lezanje u hladovini ispod loze ili bagrema.. to su srecne misli i osmesi puni obecanja i nade.. to su svici u zitu i galebovi koji paraju nebo svojim letom.. to su dani bez zurbe i muzika koja pokrece tajni mehanizam duse i tela.. 

Na slovo, na slovo... R

R kao Romantika... to su noci ispunjene mirisom lipe... to je sedenje u tek pokosenoj travi... slusanje pesme neumornih cvrcaka.. to je odraz punog meseca na povrsini vode... šapati na mostovima sacinjenim od snova.. to su zvezde u necijim ocima i zore obojene bojom plamena.. to je udaljeni zvuk violine koja jeca i toplina necije ruke na ramenu... 

Na slovo, na slovo... Lj

Lj kao Ljubav... to su pogledi puni čežnje i treptaj zelje sakriven u uglovima ociju... upaljene svece i senke koje plesu na mesecini.. ruke koje zovu i tisina koja govori... to su dva tela, a jedna dusa... suton, pucina i cempresi... neciji dah na uvetu... jedna casa sa dve slamcice... izguzvani carsavi i koraci koji odlaze u noc...  

hmmmm... ajde sad vi... dajte asocijacije na ova 4 slova...  

U ovom ćudljivom mesecu ( 14. marta 1932.godina ), u vojvodjanskom selu Mokrin rodjen je Miroslav Mika Antic,

poslednji Vojvoda Vojvodine.. pesnik, sanjar, lutalica.. covek zvezda, ucitelj zivota, boem... 

Neko zbog koga beskrajno zavoleh reci i igranje njima.. 

Neko čije su mi reči pokazale put ka mojoj detinjoj dusi, i dan danas obasjavaju taj put da se nikad na njemu ne izgubim..

Požurio je da ode na drugu stranu, ali ne da bi nas ostavio, već da bi nas lakše pratio.. i živeće jos dugo dugo..  u recima, u dahu proleca, u zvezdanom nebu, u kišnim danima, u mnogim čupercima i osmesima, u suzama skrivenim u uglovima očiju.. u zadimljenim seoskim bircuzima.. u spomenarima.. u šapatima zaljubljenih.. u ranom mrazu i prvim suncokretima.. 

U mom srcu bićes zauvek, šašav i živ, čika Miko.. 

* * *

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

* * *

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.

* Čika Mika *

Konstantin Simonov

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

"...... 

-    Siguran si u to sto govoris? Ne razumem te, majke mi.. Sta njoj fali? Sta?? Mislim da si  se samo uplasio te ljubavi.. 

     Sa one strane telefonske zice - tisina.. isprekidana samo teskim disanjem nekoga ko razmislja... 

-         I, kada ces joj reci da je vise ne volis?

-         Kad za to dodje vreme…

-         A kada je po tvom misljenju pravo vreme za istinu?

-         Pa ne znam… to ce doci samo od sebe.. tako to ide..

-         “To ce doci samo od sebe?” Znaci, onda kad TI budes spreman da je izgubis?! Do tada ces cutati i glumiti?

-         Necu glumiti…

-         Nego? Kako nazivas taj period od trenutka kad shvatis da nekoga ne volis do trenutka kad odlucis da to, toj osobi,  priznas?

-         Pa sad… I ti svasta pitas!

-         Da nije kukavicluk? Sebicluk?

-         Nije! Onda su skoro svi ljudi kukavice i sebicnjaci!?! Kako da ne…

-         Pa mozda i jesu.. kao sto si rekao – skoro svi…

-         A sta treba da uradim? Da joj kazem: “E znas, ja te vise ne volim, i sve cemu si se nadala u vezi nas dvoje nece se ostvariti.” ?? Pa ne mogu tako.. Ne volim je vise kao zenu ali ne zelim da joj potopim sve brodove!

-         Ili ne zelis da sebi zaljuljas “tlo pod nogama” dok se dobro ne pripremis na to?

-         Ne! Zelim nju da postedim bola..

-         Lazes, sebe samog… I otkud ti ideja da su svi njeni brodovi samo za tebe vezani? Zasto si tako siguran da imas toliki uticaj na njen zivot? Pa valjda ona ima jos nesto i nekoga u zivotu, osim tebe?

-         Pa ima..

-         Pa onda?

-         Sta pokusavas da mi kazes?

-         Samo to da je svaki trenutak pogodan za istinu.. nema tu boljeg i losijeg momenta..Uzmi iglu u ruke. Posmatraj njen vrh nekoliko trenutaka.. onda ubodi sam sebe u prst… osetices bol, iako si bio potpuno svestan sta ce se dogoditi, zar ne?

-         Naravno…

-         Znaci, ne postoji nacin da sebe ili nekog drugog pripremimo za bol..znao si da je igla ostra, da njen ubod boli, znao si i da se mozes ubosti, pa te sva ta saznanja ipak nisu postedela bola kad je do uboda doslo..

-         Hmmm..

-         Uradi kako mislis da treba… Ali po mom misljenju nema potrebe da odugovlacis sa iznosenjem istine pred nju.. jer ako si siguran u svoja osecanja, onda si joj Ti vec naneo najveci bol..

-         Kako?

-         Pa, prestao si da je volis..

-         Ali… ona to jos ne zna…

-         Znas ti.. to je dovoljno.. Sto pre joj kazes pre ce poceti da se oporavlja.. Nema niceg goreg od zivota u zabludi. Niko to ne zasluzuje.. ponajmanje neko koga si nekad voleo.. Zar ne pljujes tako sebi u lice?

-         Mozda si u pravu…

-         Odoh da spavam, a ti jos jednom, dobro razmisli. Laku noc..

-         Laku noc. Cujemo se.

Tisinu u sobi remetio je zvuk neke daleke policijske sirene, skripa kocnica i njegovo ubrzano, disanje.. Da li je stvarno kukavica? Mozda je Hana imala pravo, mozda se samo prepao od te ljubavi.. Pokusavao je da vrati film na trenutak kada je shvatio da vise ne voli Jovanu. Nije mu polazilo za rukom…

Pred ocima mu je titrao samo njen smesak koji joj je uvek krasio lice kad bi ga ugledala, ma koliko da je los dan do tog trenutka imala.. Voleo je taj osmeh. Voleo je i dodir njenih toplih dlanova na svojim ledjima, kad bi mu, poput vetra, uletela u zagrljaj. Njena duga, zlatna kosa uvek je mirisala na nesto nezno, na kamilicu ili neku slicnu travku, podsecajuci na prolece.. Smirivao ga je taj miris.. Voleo je njeno veselo, decije poskakivanje od radosti kada bi u nekom izlogu ugledala nesto sto joj se dopada.. voleo je i kada bi pocela da ga ubedjuje kako joj BAS TO treba i kako je BAS TO mesecima bezuspesno trazila, iako je on nije nista pitao..

Odusevljavao ga je nacin na koji je jela jafa keks! Prvo bi kao misic grickala u krug, onda bi polako skinula cokoladu sa sredine otkrivajuci narandzasti zele koji je mirisao na pomorandzu. Zatim bi vrlo pazljivo i sa ozbiljnim izrazom na licu, kao da radi nesto od izuzetne vaznosti, odvojila zele od biskvita koji bi spustila na tacnu pored soljice sa kafom. Zenice su joj se sirile dok bi usnama prinosila narandzasti krug, a zatim bi zatvarala oci i prepustala se uzivanju u ukusu.. Ako joj je nesto i govorio, tada bi ucutao i samo je posmatrao. Tacno je znao kada su sitni komadici zelea kliznuli niz njeno grlo jer je u tom trenutku lagano otvarala oci i pogledom mu davala znak da moze da nastavi sa pricom. Onda bi uzimala okrugli biskvit sa tacne, umocila bi ga u kafu i pojela. Odlucno i brzo, kao da stavlja tacku na kraj recenice. Umela je tako predano da uziva u malim stvarima..

Voleo je da je slusa kako pevusi dok se tusira ili pere sudove.. imala je prijatan glas, pa i ako nije bas pogadjala svaki ton, nije mogao da joj zameri, jer je uvek pevala iz srca, zanesena emocijom koju bi pesma u njoj probudila.

Imala je neke svoje rituale, poput onog sa jafa keksom.. Uvece, pred spavanje, prigusila bi svetlo, sela u svoju omiljenu fotelju i u potpunoj tisini, cesljala bi svoju dugu, negovanu kosu. Govorila je da je to smiruje, da se tako oslobadja od stresa nakupljenog na poslu, da u tim trenucima rezimira dan koji je prosao i planira onaj koji dolazi. Bila je u tim momentima nestvarno lepa, sedeci u polu-tami, zagledana u nesto sto samo ona vidi.

Toliko toga vezanog za nju je voleo..

Nacin na koji nabora nos kada joj se ne svidi neki miris..

Obris njenog tela ispod pokrivaca...

Kada u toku noci, kroz san potrazi njegovu ruku i ispreplice svoje prste sa njegovim…

Njeno zajapureno veselo lice kada nedeljom ujutru bukvalno uleti u stan natovarena kesama i torbama i pocne da mu prepricava dogodovstine sa pijace..

Kad pred njega, sva vazna, iznese posluzavnik pun ugljenisanih loptica i uz osmeh mu kaze: "Evo, malo su mi zagorele pogacice"

 Pokusao je, u par navrata, da zamisli, kako bi njegov zivot izgledao bez nje. Nije se dugo zadrzao u tim mislima jer tamo ga je cekala pustos.. Ledena praznina koja ga je uzasavala.. U tom trenutku postade mu jasno da bi svet bez nje bio svet bez boja..."  

Koliko mogu da primetim Baba Marta je cvrsto resila da pobere kajsije i rane kruske.. da povije glave ponosnih narcisa i visibaba.. da zatrpa prkosne zute safrane.. i da jos jednom pokaze svoje bele zube pre nego sto ode za Severom.. Ajde Baba, dosadna si.. ili sedi ili idi.. sta se femkas ko seoska mlada pred udaju..

 Malopre izasla do prodavnice i pogledam u nebo.. a tamo.. boja: plava; nijansa: led.. imas utisak, kad bi mogao da ga liznes da bi ti se jezik zalepio za njega ko za one vocne sladolede koji se prave samo sa vodom..

 Nego, ovaj me ćudljivi mart ipak podseća da izlazimo iz zime.. Mislim da mi je ovo bila najgora zima u zivotu, sto se vremena tice.. Ni jednom nisam obukla onu debelu, perjanu jaknu, ni jednom nisam obula prave zimske gojzerice, sa kramponima, za dubok, ozbiljan sneg.. Stalno smo lelujali na nekoj sumanutoj granici izmedju oštre, hladne jeseni i nežnog, ranog proleća.. Vuklo nas napolje, a onda nas kosila kosava.. snega gotovo i da se ne secam.. Evo i ovaj sto danas pada, sav je nikakav, i topi se i pre nego sto ga uzmete na dlan.. nisam napravila ni jednu grudvu.. O andjelima u snegu da i ne govorim.. Slike razdraganih klinaca koji vuku sanke su nekako mutne i mesaju se sa proslogodisnjim, stvaraju mi pometnju i teraju me da se zapitam: jel to bilo ove, ili prosle zime?

Nadam se samo da ce prolece biti lepo.. i da ce potrajati .. da nece i ono preko noci da se pretvori u memljivo, vrelo leto u kom cemo, kad se asfalt zažari, teško disati.. Fale mi duge setnje pored Savskog jezera i purpurni sumraci na Kalemegdanu..fali mi da vidim plave glavice prvih ljubicica.. fali mi lezanje na travi... oni beli paperjasti oblaci na plavom nebu.. da pravim vencice od maslacka.. da zagrlim drvo obraslo brsljanom, tamo gore u Zvezdarskoj sumi.. fali mi neko sa kim bih igrala badminton u subotnja jutra ili predvecerja.. i tako.. Ajmo, prolece, dodji... i ostani..

To sto vas ponekad gusi tamo pod rebrima, steze u grlu i ostro zaboli negde u stomaku, pa vas tera da kasljete, uzdisete i cvilite naizmenicno, to nije od prehlade, ili od loseg varenja, ne brinite..

To samo vasa trula svakodnevnica svom snagom davi vase neostvarene zelje i snove koje ste olako odbacili.. to vas bole sve one stvari koje ste ostavili po strani, za neko "sutra", i za neko "kasnije" vec unapred reseni da im se nikada ne vratite.. To se ono dete u vama koprca i bori da ne umre. Htelo bi, eto, jos malo da zivi.. jer ono jos uvek, onako decije tvrdoglavo, veruje u vas.. Za razliku od vas koji ste veru u njega odavno sahranili, i to mesto ustupili ubedjenju da je "bas sve moralo tako da bude", "da vi niste rodjeni za vise" i " da ima i gorih sudbina od te vase"..

Nesto u vama umire.. ali, nemojte da vam to narusi "mir".. ma nije to tako strasno kako zvuci.. nije, stvarno.. jer, dobro je dok je u vama, pa niko to ne moze da vidi.. Samo da vam lepu spoljasnjost nista ne narusi, a za unutrasnjost vas bas briga.. Ugasice vam se ona svetla u pogledu, ali nekako cete to vec uspeti da prikrijete.. Ionako vas vise niko ni ne gleda u oci..

Ako neko i pokusa, videce samo one zidove koje ste ispred njih podigli.. spomen ploce, podignute da podsecaju, da je tu, iza njih, nekada zivelo i u teskim mukama umrlo jedno dete sa vasim likom..

- Na kraju puta -

Jednom...

U nekoj pustoj ulici

nekog zaboravljenog grada,

naći ćeš me..

Tada…

Sedeću sklupčana

u haljini od školjki,

i plakaću..

Videćeš...

Na nogama neću imati cipele,

već krvave čarape od ljudske kože

pocepane i uništene

od lutanja i traženja

tebe..

Poželećeš...

Da me okupaš zagrljajem,

kosu da mi raspleteš usnama,

i izlečiš mi stopala najdivnijim rečima

koje znaš..

Ali…

Pustiću još jednu suzu da klizne na tvoj dlan,

zatim ću odgurnuti tvoju ruku poslednjim atomom snage

i pogledom, bez reči, reći ću ti: kasno je..

 

                                                                                                          >Pasija< 

  Ponekad se pitam kuda to idemo? Onako kolektivno.. ka čemu se krećemo, osim ka kraju naših dana.. Da li naši ciljevi opravdavaju sredstva kojima se služimo da bismo do njih došli? Koliko se često osvrćemo za sobom da vidimo šta iza nas ostaje? I koliko često na tom putu zaboravljamo na one naizgled male, ali najvažnije stvari.. na zajedništvo.. na značaj druženja.. na negovanje prijateljstva.. na osećaj da negde pripadamo jer nas tu razumeju i vole baš takve kakvi smo.. Ali zato gotovo nikad ne zaboravljamo ko nas je naljutio, ko nam i koliko para duguje, ko nas je ostavio da čekamo, ko je izneverio naše poverenje... Tesko praštamo.. dugo se ljutimo.. predugo ćutimo..

  Setim se često jedne drugarice koje više nema.. Bila je tiha, pomalo čudna, većini teško shvatljiva, uvek sa nekom tugom u očima ( jer nije imala nimalo sladak život ) ali meni je nekako odgovarala, baš takva kakva je bila. Znate onaj osećaj kad nekome nesto kažete, a taj Neko vas pogleda i počne da ćuti.. i ćuti.. i ćuti… onako divno, pametno i duboko ćuti.. I u tom ćutanju bude izrečeno toliko toga, da sve reči ovog sveta ne bi bolji odgovor mogle da vam daju.. E takva je bila.. poznavala je tajnu ćutanja.. Vukla je za sobom svoji tugu, kao plašt, pazeći da nikada nikoga ne dotakne njime.. Jednom smo letovale zajedno.. znale smo da plivamo satima a da ne progovorimo ni reč.. delile smo isti krevet u nekoj malenoj sobi u potkrovlju jedne kuće, u brdu iznad Petrovca.. delile i isti tanjir, i ono što bi se u tom tanjiru nalazilo.. bez mnogo reči oko svega se dogovarale.. dugo šetale, ponekad pevušile naglas, sakupljale biljke za herbarijum, čitale stihove Disa i Desanke Maksimović, sedeći u hladu stare magnolije, negde tamo, na putu za (tada, od svih napušteni i zaboravljeni ) Perazića Do.. Ni jedan dan tog letovanja nismo provele u pukom izležavanju na suncu.. Pendzakale smo se po okolnim brdima, obilazile stare, zapuštene manastire i neke, nikad završene kuće.. u jednu takvu smo se čak i “uselile” zamišljajući da je naša i da smo baš htele da bude takva, bez krova i prozora, da nam ništa ne remeti pogled ka moru.. i pogled ka nebu.. Naša druženja u Beogradu takodje nikad nisu bila klasična.. Nikada nismo popile kafu u nekom kafiću.. baš ni jednom.. nikad nismo otišle uveče u neki klub ili na splav.. Nikada zajedno nismo ušle u neki butik ili tržni centar.. Ali smo zato puno puta bile u Narodnom, Prirodnjačkom, Vojnom, Etnografskom muzeju, i u pozorištu ili bioskopu.. zavirile smo u sve one male, stare galerije i antikvarnice po gradu, za koje smo znale.. Šetale ispod mostova.. sedele i ležale na travi.. pravile venčiće od belih rada..radile sve ono što danas malo ko hoće sa mnom da radi.. I to mi jezivo nedostaje.. Još se sećam našeg poslednjeg razgovora.. Pakovala sam stvari i spremala se da te noći krenem na more a ona mi je javila je diplomirala na Mašincu sa 10-kom, da se vratila iz Pariza o kom je sanjala od detinjstva, da ima toliko toga da mi isprica o Luvru, Jelisejskim poljima i Monmartru, i da te večeri putuje sa alpinistima na Durmitor.. Dogovor je bio da se vidimo čim se vratimo, svaka sa svog puta.. Sa nestrpljenjem sam očekivala taj susret.. Sećam se da sam je na letovanju čak 2-3 puta sanjala.. Ja sam se vratila sa svog puta… Ona,..nije… Stravična nesreća.. tamo, na Bobotovom kuku, ostale su, da se oslobodjene svih bolova i briga, penju ka nebesima Ona i jos jedna devojka nekoliko godina mladja od nas.. Nastupile su neke duge, crne noći, pune nemirnih snova.. neka tmurna jutra.. puna tišine i neverice..i neki dani.. bez nas… Ostala mi je knjiga Dragoslava Mihajlovica “Kad su cvetale tikve” koju mi je poklonila, albumi puni slika, i sećanja… A eto, nikad joj nisam rekla da je volim.. da mi je važna.. Ostaje mi samo da se nadam da je to znala.. da sam delima to uspela to da joj pokažem..

  Zato, manite se ćutanja.. manite se dugih ljutnji i otudjenosti koja zbog njih nastaje.. Život je prekratak za to.. I kažite onima koje volite - da ih volite.. jer nekad nam sudbina ne pruži drugu šansu.. a onda nam ostane kajanje, i gorčina.. teška gorčina, čini mi se doživotna…